ENRadikalski protest je ritualan. Od kada je sveta i veka, odnosno vlasti i televizije, normalno je da kamere prate predsednika države i premijera, pa bili oni ili ne bili u izbornoj trci. To je privilegija vlasti koje se ni radikali nisu odricali u danima kada su podupirali Miloševićevu srpsku i saveznu vladu, a ne bi se te privilegije odrekli ni ako kojim slučajem opet dođu na vlast.
Otuda se zbog njihovog protestnog pisma niko nije preterano uzbudio, a ponajmanje nadležna agencija, RRA, koja se nije uzbuđivala ni zbog važnijih stvari.
Drugo je pitanje kako su Boris Tadić i Vojislav Koštunica iskoristili priliku da poentiraju u izbornoj kampanji. Ovaj drugi otišao je na Kosovo i, sudeći po vestima, dočekao Novu godinu u krugu mnogočlane porodice čija je domaćica premijera poslužila hlebom i solju, a za verovati je da je bilo i nešto da se pojede i popije. Premijer je uručio poklone. Mene je fasciniralo osvetljenje te dirljive scene. Sve se zbivalo u čkiljavom polumraku, punom dubokih senki i zatamljene pozadine. Tako izgledaju snimci s ratišta. Mislim da je to svetlo bilo najjača politička poruka. Neko će reći da je sve to obična demagogija, izborni skeč, udvaranje glasačima na tački najveće osetljivosti, ali zar nije takva svaka izborna kampanja.
Bio je ubedljiv kontrapunkt koji je uspostavljen između televizijske scene i scene u porodičnim domovima „ostatka” Srbije, gde se, počesto i iznad granica finansijske i ljudske moći, stolovi pretrpavaju ićem i pićem. Koštunica je predstavljen kao brižan državnik, zabrinut čovek i zaštitnik nejači. Tu nije bilo mesta za jake reflektore koji prate premijera svuda, baš kao što ga prati šef kabineta, i onaj ko je smislio da nam tu tugaljivu scenu prikaže u autentičnom broju luksa, dakle jedna sijalica od šezdeset sveća, postigao je pun propagandni efekat. Jer, možda je poruka bila u funkciji jevtinog pridobijanja emotivnih glasača, ali je scena bila autentična i postignut je željeni efekat – kamere su tu bile slučajno!
U slučaju Borisa Tadića bilo je obrnuto – kamere su postavljene namerno. Pišem o onoj prvojanuarskoj sceni kad se predsednik dohvatio telefona da čestita komšijama Bugarima i Rumunima pristupanje Evropskoj uniji. Ono što smo dosad čitali u diplomatskim vestima kao suvoparno saopštenje da je „predsednik u telefonskom razgovoru…” sada smo gledali uživo. Očekivani efekt na gledalište, odnosno biračko telo, pokvarila je činjenica da su Tadićevi primaoci čestitki, bugarski i rumunski predsednik, naizmenično predstavljeni službenim portretima, tako da smo s jedne strane imali žovijalnog i egzaltiranog Tadića, a s druge strane fotografije dvojice mrzovoljnih i zabrinutih činovnika, istina u najvišem rangu, pa bi neko, temeljno neobavešten, mogao da pobrka ko je tu primljen u evropsko društvo, onaj s osmehom od uha do uha ili oni što nas gledaju službeno i strogo.
Ali, neka se to shvati kao moje sitničarenje zasnovano na uverenju da preterani marketing škodi svakoj politici, mada sam svestan da bez njega nema politike.
Tadić je, u suštini, ovim igrokazom poentirao glavnu izbornu tezu o privrženosti ideji evropske Srbije i, nadam se, podstakao makar malo takmičarski duh naroda kojim predsednikuje. Neko je već poentirao činjenicu da su Bugari prvi uveli ćirilicu u društvo službenih jezika Evropske unije, a mi smo, umišljeni kakvi već jesmo, mislili da je to rezervisano za nas. U ljudskoj je prirodi da se takmiči s komšilukom, pa ako nas ovo ne podstakne da nam ručak bude bolji, a televizor veći, ne znam šta će nas podstaći.
Tako su Koštunica i Tadić, u jeku izborne kampanje, odrađivali svoje poslove za koje ih plaćamo iz budžeta. Ne znam hoće li im to pomoći da na izborima ostvare rezultat o kome maštaju, ali na šteti sigurno neće biti. Kao što neće ni Maja Gojković, radikalska gradonačelnica Novog Sada, koja je u ponoć zaigrala valcer na glavnom gradskom trgu s Goranom Bregovićem, što smo, takođe, videli u televizijskim vestima.
Aleksandar Vučić se žali da niko nije pitao Tomislava Nikolića kako je on i gde je dočekao Novu godinu. Ruku na srce, nisu ni mene pitali. Ali ja ću da biram, neću biti biran, pa ne bih ni voleo da me neko o tome propituje. Imate li i vi utisak da radikali posustaju i da im ne pada ništa drugo napamet nego da se žale okolo kako su Tijanićeva pastorčad?
Dragoljub Žarković
Glavni urednik nedeljnika „Vreme”
