ENDT je prvi uspostavio formulu senzacionalističkog dnevnika koja se do danas u mnogo čemu usavršava, ali njena suština nije promenjena. Ova formula predstavljala je srpsku verziju tržišnog modela suprotstavljenog državnom. Možemo je svesti na četiri elementa. Prvo, što više informacija po što nižoj ceni, a to je značilo da neće biti finansirano novinarsko istraživanje, po definiciji skupo, koja treba da informacije „proizvede“. Umesto toga, one će biti „nabavljene“ od onih koji ih već poseduju, uz izvesnu vrstu trgovine, odnosno partnerstva redakcije i izvora. Drugo, dominacija uredništva i svođenje novinara na najamne radnike koji će doduše redovno biti plaćeni za svoj posao, lako taj posao dobijati i još lakše ga gubiti. Treće, kratki tekstovi, pisani krajnje jednostavno, tako da ih može razumeti i jedva obrazovani čitalac, uz maksimalno isticanje naslova i fotografija. Četvrto, borba za čitaoce, tačnije za otimanje čitalaca drugih listova, tržišna konkurencija. (Istraživanja štampe koja u Srbiji sprovodi Ajreks već nekoliko godina pokazuju da se broj čitalaca u odnosu na „nečitoace“ ne povećava, samo čitaoci povremeno kupuju više listova.) Uzgred, sam dizajn i prelom DT bila je kopija nemačkog Bilda, još jedan znak da je shvaćeno da je u tržišnoj borbi sve dozvoljeno. Sadašnji tabloidi u sličnom stilu kada prenose priče o skandalima na estradi iz nedeljnih senzacionalističkih časopisa redovno ne navode da je reč o prenetim tekstovima.
Najvažnije od svega jeste da je u DT „informacija, odnosno vest, određena kao nešto potpuno izdvojeno od uređivačke politike i od društvenog stava koji bi teorijski medij trebalo da zastupa, kakav god bio taj stav. Pripisana joj je samostalna apsolutna vrednost izuzeta od konteksta, čime je uređivačka politika unapred amnestirana od društvene odgovornosti. Na bilo kakvu kritiku uređivačke politike izdavač DT je mogao da uzvrati da su se „informacije“ lista pokazale tačnim, ili u velikoj meri tačnim, kao i da list pruža čitaocima „informacije“, a oni sami donose zaključke.
Paradoksalno, time je međutim uspostavljeno suprotno – čvrsta dominacija konteksta nad informacijom. Ne nekog društvenog konteksta koji bi stvarala uređivačka politika koja podržava onu ili ovu društvenu opciju, već konteksta koji preko informacije u stvari diktira njen izvor.
Stavljanjem informacije na neprikosnoveni i izdvojeni pijedestal DT, firma veličine zanatske manufakture (redakcija je na početku brojala petoro urednika i petnaestak novinara, a i kasnije nešto više od beogradske rubrike Politike) morao je da iznađe način kako da ih nabavi brzo i jeftino.
Izdavač je izvršio selekciju dajući primat političkim informacijama, pa potom po važnosti „crnoj hronici“, odnosno svemu što je vezano za kriminal. Kasniji kreatori senzacionalističkih dnevnika pridodali su još i „informacije“ sa estrade.
Jasmina Lukač
