ENNa prozoru stana novinara „Vremena“ Dejana Anastasijevića eksplodirala je kašikara. Tik uz njegovo uzglavlje. Srećom, bez tragičnih posledica. Kazna ili opomena? Anastasijević je, dan pred detonaciju, kritički komentarisao presudu „Škorpionima“ na TV B92. Bio je svedok u Hagu na suđenju Slobodanu Miloševiću, pisao o zločinima nad albanskim stanovništvom na Kosovu, o ubistvu braće Bitići… Pripadnik „sedme sile“ – a ima ih još – koji se nije zadovoljavao da bude samo hroničar jednog vremena nego je poželeo da bude i akter. Sa svojim viđenjem istine – za mnoge krajnje neprijatan.
Prerano je, dakako, suditi o pravim motivima. „Cela država“ i sam vrh policije digli su se na noge. Proglašavaju događaj pokušajem ubistva, obećavaju najbrže hapšenje vinovnika i skidanje anateme o „oživljavanju retrogradnih snaga“ koja im se sve češće pripisuje.
Potera na novinare u Srbiji, izgleda nikako da se završi. Nepunu nedelju unazad obeležena je osma godišnjica pogibije Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“. Javnost koja je već 1999. oglasila odgovornima sve one koji su novinara smatrali „nedovoljno patriotom“, očekivala je potvrdu svojih uverenja odmah posle petooktobarskih promena. Istražne radnje otpočele su tek januara 2007!
– Sve se zna – tvrde zvaničnici. – Treba „samo“ dokazati.
Do tog „samo“ egzekutori mahom više nisu među živima. Nalogodavci, žive li spokojno?
– Ako sedam godina nema odgovora znači da je država suodgovorna – izjavila je predsednica NUNS Nadežda Gaće na parastosu.
Njen kolega iz UNS Nino Brajović pozvao je sve pripadnike sedme sile da ne dozvole da se ispuni želja zločinaca „da ubiju Ćuruviju i da za to budu nagrađeni“.
Inicirajući pokretanje istražnih radnji i rekonstrukciju ubistva Specijalno tužilaštvo poželelo je, inače, da se dokaže da je po sredi bio zločin iz političkih razloga.
Juna 2001. godine, novinarsku hrabrost glavom je platio i dopisnik „Večernjih novosti“ iz Jagodine, Milan Pantić. Zamerio se mnogim tajkunima male varoši, znaju to i Jagodinci i policija. Želeli su da ga zastraše. Nasrnuli podmuklo, u haustoru. Jedan udarac bio je dovoljan da srčani profesionalac, ali slabog srca, prestane da bilo kome bude na smetnji. Pred svaku tužnu godišnjicu policijski čelnici zaklinju se da su „na korak do otkrića počinilaca“. Nisu. Možda se i ne trude previše. Ili nema takozvane političke volje?
Još jedna godišnjica nerazjašnjenje smrti novinara obeležava se u aprilu. Pre trinaest godina, 8. aprila, u svom stanu na Novom Beogradu pronađena je mrtva Dada Vujasinović, novinarka nedeljnika „Duga“, poznata po svojim istraživačkim tekstovima, izveštajima sa ratišta, pisanju o kriminalu u Srbiji.
Za razliku od zvanične verzije prema kojoj je novinarka u trenucima nervnog rastrojstva izvršila samoubistvo, pucanjem sebi u grudi iz lovačke puške, izveštaji stručnjaka za sudsku medicinu ukazuju da sama sebi nije mogla naneti takve povrede. Uprkos zahtevima javnosti da se rasvetle sumnjive okolnosti pod kojima je Dada Vujasinović nastradala, javnosti je do sada jedino dostavljena informacija da se postupak nalazi u predistražnoj fazi, odnosno da je krajem prošle godine predmet vraćen sudu kako bi se utvrdio uzrok smrti.
Posebnu priču u ovoj neveseloj storiji predstavlja još jedan dopisnik „Novosti“, Vladimir Mitrić iz Loznice. Počesto je trpeo batine od ljudi nezadovoljnih njegovim pisanjem. Lomili su mu ruke, razbijali glavu, pet puta za četiri godine. Poslednji put, septembra 2005, identifikovan je i krivac – bivši policajac! Zahtev Mitrovića da se poslednji nasrtaj na njega okvalifikuje kao pokušaj ubistva, što je uistinu i bio, sud tek treba da razmotri. Nijedna presuda, inače, nikada nije donesena!
Nijedno ubistvo novinara u Srbiji nije rasvetljeno i niko nikada nije odgovarao za napad na novinare. A samo prema podacima NUNS, u toku 2006, bilo je oko 50 prijavljenih napada. Od početka 2007, statistika beleži u proseku pet do šest prijavljenih napada mesečno.
Sanja Remić
