ENNovi Sade, još za tebe ima nade! U sebi čuvaš ljude koji su i posle godina moralnog i ekonomskog sunovrata sačuvali čovečnost i samilost, spremne da pomognu onima koji to više i ne očekuju. Reporter “Dnevnika”, potpisnik ovih redova, prerušio se prekjuče u prosjaka, proveo dan u strogom centru grada tražeći milostinju, razgolitivši tako naša osećanja i postupke prema građanima s margine. Kakvi smo prema najbednijima, takvi smo zaista, rekao bih nakon ove male avanture. Osim novca, dobio sam reči ohrabrenja, pažnje, iskrene volje za pomoć, čak i hranu. Ako zanemarim dva policajca koja su me šutirali po stopalima dok sam glumio nesvesticu u Zmaj Jovinoj ulici, uz obavezno “hajde mrcino, diži se, beži odavde”, nisam doživeo nijednu neprijatnu situaciju. Doduše, za sve nas koji ne zarađujemo za hleb ispruženim prljavim dlanom na pločniku, definicija neprijatnosti bitno je drugačija. Kada si prosjak, ne možeš pobeći od pogleda koji seku, komentara, zgražavanja, izbegavanja svake vrste kontakta. Pomenuti policajci videli su “prosjaka” kako se stropoštao na pločnik, ali su radije gledali izložene konje nego što su me pitali da li se osećam dobro.
Maestralan posao u prerušavanju reportera “Dnevnika” uradili su šminkeri, garderoberi i rekviziteri Srpskog narodnog pozorišta, bez kojih ova akcija uopšte ne bi bila moguća. Reakcije naših kolega na tamnu put, odrpanu odeću, modrice, ožiljke i pre svega zube obojene u crno, uverile su me da sam spreman za ulicu.
Prva stanica bio je Dunavski park, dovoljno udaljen od SNP-a da shvatim u šta sam se upustio. Nijedne oči nisu bile ravnodušne, neke žale, neke se grče. Uvidevši da mi je čarapa u sandali previše čista, posetio sam labudove Isu i Bisu gde sam nju i nokte počastio humusom. Klinčadija mi nešto poluglasno dobacuje dok srećem prvu “koleginicu”, staricu koja sedi na kartonskoj kutiji. Napaćenim glasom i govorom tela bez trunke samopouzdanja, pozdravljam je i nudim da radimo zajedno. Pobegla je kao oparena, čak je zaboravila podmetače. Stiže mi prva mušterija, žena ćutke ubacuje papirnatih 20 dinara i odlazi. Pokušao sam da razgovaram sa skoro svakom osobom koja mi je prišla, ali je to išlo jako teško. Strah, besmisao, nekada i gadljivost, učinili su me neprijatnim za gledanje, a kamoli za razgovor. Dugokosa devojčica imala je razumevanja, zastala i rekla da mi je novac dala zato što je meni potreban više nego njoj i da bi mi dala mnogo više, samo da ima.
“Ne znam šta ti se dogodilo, ali sigurna sam da to nisi zaslužio…”, iskreno je kazala pre oproštaja. Taman kada mi je rečima ogrejala dušu, prošla je grupica mladih, dugo su me gledali. Uzvratio sam im, samo da bih video sređenu devojku kako uz grimasu grči i trese šaku od gađenja. Opet sam na početku.
Posao u parku išao je odlično, za kratko vreme sam skupio 86 dinara. Menjam lokaciju, idući do Zmaj Jovine ulice oborene glave, tromim, šantavim korakom, namerno pikiram na prolaznike. Suočeni s mogućnošću da dodirnu prosjaka, kadri su se stopiti sa zidom neke od kuća. Razgovori mladih parova se gase, deca se odvlače na stranu, valjda odrasli misle da su mi oči i uši urokljive. Deca ko deca, strašno sam im zanimljiv, pitaju “mama, ko je to”, “zašto čika spava na ulici?” (mada čika možda umire ?!), a jedna majka oštro je ukorila ćerku, podviknuvši: “Bez komentarisanja ”! Sedam na behaton, tera mi znoj ispod vunene kape. Postavljam radnju i nedugo zatim stiže prvi heroj dana, sredovečan čovek s 50 dinara u ruci. Pruža novac i, što je najvažnije, otvoreno pita kako može da mi pomogne. To se ne da odglumiti, zaista mu je žao i nejasno kako mlad sposoban čovek može da padne toliko nisko. Ko me je tukao i kada, odakle sam, želi da mu pričam sve. Vidi da mi je takav divan mučan, pošteđuje me i odlazi. Parice zveckaju u kutijici od šećera u kocki, tri mladića me skeniraju u hodu, a visoki ne može da odoli: “Brate, kako ide biznis ”? Klimam glavom: ako sam ruiniran, nisam lažov.
Drugi heroj dana došao je ubrzo potom, zapravo heroina. Gospođa jarko crvene kose što proviruje ispod šešira ubada u centar, zanima je šta mi se dogodilo. Eksiviram odgovor, bulaznim, ona se nudi da pomogne, ali joj ne dozvoljavam. Pred odlazak, duboko me gleda u našminkane oči i bodri na najbolji moguć način, “trgni se, izvuci se iz ovoga dečko, možeš ti to, nikada nije kasno”. Koliko je u pravu, možda nije ni svesna. Vreme teče jako sporo u prosjačkom odelu, dečko mi deli sitninu, a zašto ne zna ni sam. “Eto, tako…” Nama dovoljno. Sličan rezon imao je i bucko od svojih dvanaestak leta, čak se vratio desetak metara i nakratko napustio drugare samo da bi pomogao posrnulom sugrađaninu. Kolege mi donose jedinu adekvatnu hranu, slane kifle koje meljem prstima koliko i zubima. Pesak s šaka nelagodno krcka pod zubima, do tada sam se već navikao na poglede koji će me dugo proganjati. Jedan mnogo opasniji me je ošamario, s lica Romkinje koja gura invalidska kolica i dete u njima. Stari su mi znanci iz grada, snimaju me sve vreme, nadam se da će pozvati eventualne šefove koji će me oterati s njihove teritorije. Rekoše kolege da me je i jedan Rom više puta znatiželjno obilazio i merkao. Razotkrivanje organizovanog lanca prosjačenja bio je primaran cilj “Dnevnikovog” istraživanja, ali mi je za takav poduhvat trebalo mnogo više staža i ubadanja prsta u tuđe oči i džepove.
Dižem sidro, vreme je za Gradsku kuću. Tamo uveliko ordiniraju majka i dete, njihova kutija je opremljenija, ima ikonu. Ni ona ne želi da delimo krvavo zarađen ’leb, pobegla je hitro na klupu preko puta Miletića istog sekunda. I sve vreme oprezno me posmatra. Kolege su šali radi rekli devojčici da slobodno dođe do mene i uzme mi pare koje su oni dali, klinče oprezno odbija. Kraj mene parkira se bicikl, žena sporo silazi, pretura po torbi, zaista se trudi. Daje mi zemičku i pita šta li me je snašlo. Sit, nemam srca da bacim poklon, molim je da priđe, uz obećanje da je neću povrediti. Žena se obazrivo naginje i saznaje moj identitet, prihvata istinu s nevericom, dugo sam joj objašnjavao. Pre iskrenog hrišćanskog pozdrava, uslišio sam joj želju da me fotografiše.
Slutim da će uskoro provala oblaka, odlučujem da glumim bolest. Lagano gubim kontrolu, padam, ležem, a kiša preduhitri Novosađane. Tlo usijano, odgore se zaukavaju kapi, behaton žulja čelo. Niko da mi priđe, mama objašnjava sinu da čika nema gde da spava, a onda na scenu stupaju pomenuti policajci. Ustajem, čekam da se nebo smiluje i da sjajna zvezda osuši ulice. Želja je odobrena, rešavam da odradim poslednju turu prošenja u Zmaj Jovinoj ulici. Ona je krcata svetom, gotovo da smetam prolaznicima na uskom grlu između dve bašte kafića. Starica s dvoje unučića
Čovek s jednom kraćom rukom ustao je iz kafića, prišao i dao mi pare, može li biti da me on razume za nijansu bolje, da zna za etiketiranje i stereotipe ? Posle izvesnog vremena obradovao me je momak koji je očigledno od više prijatelja u lokalu sakupio papirnati svežanj malih apoena, i uz poštovanje mi ga predao. NJegovu boju prati i gospodin s detetom, a ja grcam od sreće sumirajući naše razgovore. Svakog od njih pitao sam imam li šanse, mogu li se nekako podići s dna, da li možda oni znaju šta bi mogao da uradim po tom pitanju. Listom su bili uz mene, rekli “brate, možeš ti to, samo se cimni”, “imaš nade sinko”, ali i istinu koju sam dugo čekao, direktan hitac u lice sročen u čuveno “sve je na tebi, moraš sam da prelomiš i pomogneš si”. Novac sam zaista dobijao jednako od žena i muškaraca, na ravne časti, ali su moralna pomoć i podrška, nešto što mi je najviše trebalo, stizali skoro uvek od nežnijeg pola. Svaka čast Novosađanke, učinili ste da još više cenim vas i naš lepi grad.
Poslednji performans bilo je kolabiranje na glavnoj gradskoj džadi. Pred mnogo ljudi isfolirao sam padanje u nesvest kraj bandere i vrlo brzo bio sam okružen ženama spremnim da pomognu. Prva od njih beše stara Romkinja, dok zbunjeno trabunjam vrte se mobilni telefone, zove se hitna pomoć. Odgovaram ih, kao, ne želim da me uhapse, i pravdam se da nisam zavisnik od droge, već samo iscrpljen. Muški uglavnom ne veruju, čak i žene odmahuju glavom, “ma, pusti ga, propalica i narkoman”. One najtemeljnije zavlače mi rukave i proveravaju u kakvom stanju su moje vene, pazi čuda, dečko stvarno nije narkoman. Kada se uverila da govorim istinu, stara gospođa, psiholog po zanimanju, pozvala me je da obavezno dođem u Kolo sprskih sestara, gde će mi pružiti pomoć, pre svega razgovor i emotivnu podršku.
Na samom kraju zadatka, odlučio sam da proverim ljubaznost i civilizovanost novosadskih prodavaca u elitnim dućanima i kafanama. Unapred sam očekivao da mi u nekima neće biti dozvoljen ulaz, zapravo, ni sam sebi ne bi dozvolio da probam skupu garderobu. Ovde se, međutim, radi o jednoj bitnijoj stvari, načinu na koji ću biti odbijen. Junakinje dana bile su prodavačice u “Manualu” i “Azaru”, oba u Dunavskoj ulici. Iako vidno uplašene, devojke iz “Manuala” bile su spremne da mi iz vitrine izvade i daju na probu časovnik petocifrene vrednosti. NJihova kolegenica iz “Azara” uslišila je moju molbu da pogledam košulju vrednu 3.500 dinara, a kada sam je zamolio da je raspakuje, objasnila je da to nije praksa i pokazala mi već spreman, istovetan model druge boje. Jako se obradovala i smejala kada sam se otkrio, tvrdi da je prema svakom tako uslužna.
Pomoć odrpancu u nevolji pružili su i konobari u kafeu “Modena”, koji su mi dali čašu vode za šankom. Dok sam čekao prestanak popodnevne oluje primetio sam da me dve devojke netremice gledaju iz separea od kojeg me razdvaja samo staklo. Osmehnuo sam se, prijateljski mahnuo, a njima beše neprijatno. Nisam mogao da odolim, prišao sam njihovom stolu dok su okretale glave s zgražavanjem, rekle “hej, ‘ajde nemoj, beži….” Došao je konobar i počeo da me udaljava, energično, ali kulturno. NJegov šok dok sam se predstavljao bio je za film, dečko je progutao knedlu i kratko rekao “izvini”. “Nije zlato sve što sija”, rekoh devojkama koje su ćutke i rezignirano napustile scenu. Pelinkovac i čašu vode bez ikakvih problema dobio sam u kafeu “Rajd”, u Zmaj Jovinoj ulici. “Gost je gost”, rekao je ljubazni konobar, doduše tražeći da platim odmah po dospeću. Verovali ili ne, u “Maksi” diskont na Buevaru Mihajla Pupina ušao sam bez ikakvih problema, kupio puding, i platio ga kreditnom karticom! Mlada kasirka bila je više nego zbunjena, ali ako je već PIN kod prošao, ko je ona da sumnja u čast mog tekućeg računa?
Došlo je tada vreme za neki novi, stari život. I dalje našminkan, u ritama, ali s originalnim držanjem, govorom i pogledom, zajedno s kolegama tražili smo mesto za predah uz piće. Urednica novosadske hronike Branislava Opranović za kratko me je držala za ruku, pretvarajući se da smo par, opet su sevali začuđeni pogledi, sa svih strana. Reportaža je gotova, sada i za šalu ima mesta, svakom od prolaznika vratio sam toplim pogledom, širokim crnim osmehom i nekim od pozdrava. “Dobar dan, kako ste”, “poštovanje gospodine, zaista lepo veče”…. a, ljudi i dalje okreću glave, ne prija im ljubaznost čudnovatog para. Odelo čini čoveka, ili šta već. Sedamo zajedno u kafić, dugi dan lagano spušta zavesu, a konobarica mi na očigled svih kaže “ti ne možeš da sedneš ovde”, okreće se i čeka muško pojačanje. Ostao sam bedni prosjak sve do ulaska u kupatilo…
Igor Mihaljević
Foto: Filip Bakić, Radivoj Hadžić i Slobodan Šušnjević
