ENSvojevremeno sam, sećam se, bio gotovo nesrećan jer se saglasnost na prvi takav akt čekala skoro pola godine. Za to vreme nije bilo Službe, ni mogućnosti da se iko zaposli. Konačno formirana, Služba je počela oprezno, sa nekoliko puta manjim brojem radnika od predviđenog, što se brzo pokazalo kao nedovoljno. Ali uskalđivanje sa novim zakonima, makar iz samo formalnih razloga, tražilo je opet izmene organizacionog akta. I saglasnost na njega, i to što brže, jer i sad se niko nije mogao zaposliti-stari akt je bio neprimenjiv jer je nazakonit a novi jer nema saglasnosti.
Pokazalo se da i „nije strašno“ pola godine čekanja. Prošla je godina, baš ovih dana je počela druga, a nova saglasnost nije dobijena. A i duže od toga, gotovo dve godine, bez efekta su uevravanja da će prostor za Službu poverenika biti „prioritetno“ obezbeđen. A još duže Vlada se ne osvrće na zahteve da, u skladu sa zakonom, obezbedi izvršenje rešenja poverenika i aktivira mehanizme odgovornosti za kršenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Ako situacija ne daje pravo na optimizam, daje na osmeh. Doduše, isključivo u kontekstu floskula o slobodi pristupa informacijama i radu nezavisnih tela, kojih su prepuni naši „antikorupcijski“ dokumenti. I samim tim, samo na kiseo osmeh.
