ENOvo je treći pokušaj da napišem tekst o Stanislavu Staši Marinkoviću. Iz prve dve verzije teksta Staša mi je pobegao, otišao je negde, negde dalje od svih. To sam video tek kad sam završavao tekstove. Činilo mi se da, u prva dva pokušaja, nisam pisao tekst o Staši, već da je Staša pisao o meni, odnosno da sam ja umro, a Staša povodom neke moje godišnjice smrti piše tekst o meni. Biće da je i u ovoj, trećoj verziji, ponešto ostalo od tog odnosa i da nije uspeo da se potpuno odbrani od ovog teksta.
Stašu je uvek bilo teško uhvatiti i nakratko zadržati. I u životu i u tekstu.On je uvek žurio nekim poslom, išao sve dalje i dalje i nikad ga nismo mogli stići. Ni za njegova života, ni posle. I kad pomisliš da si sa njim i kad ti je potrebna neka konsultacija ili njegovo mišljenje, ti tek onda vidiš da si sam i da moraš sam i misliti i smisliti i uraditi. Negde je, kažu, rekao da on ne radi sa ljudima kojima treba reći šta treba da rade. I da oni koji umeju da pitaju umeju i da odgovore na svoja pitanja.
Bile su to godine s kraja osamdesetih, kad pameti i hrabrosti u ovoj zemlji nije bilo dovoljno. Na sva važna mesta u javnom životu dolazili su ljudi sa fermanima i tapijama, zakleti svojim gazdama da će čuvati njihovu čast i poštenje, njihovu viziju i njihovu istinu koja se u potpunosti razlikovala od prave istine. Njihova istina je samo ono što gazda voli da čuje. I svako ko nije širio istinu o gazdi bio je po tadašnjoj definiciji protiv gazde. I to se tada moralo sasecati u korenu.
Staša je u tadašnju Borbu, na mesto glavnog i odgovornog urednika, došao bez zakletve, bez fermana i bez tapija. Zakletvu je položio pred nama, novinarima, sa jednom jedinom rečenicom, to jest, da će naše pravo da pišemo istinu braniti na svakom mestu i po svaku cenu. Mesta na kojima smo se morali braniti bilo je mnogo u tadašnjoj Jugoslaviji, a cena je bila veoma visoka.
Srbija se tada delila. U novinarstvu, kao i u drugim oblastima javnog delovanja, delila se na one koji vide i koji ne vide, na one koji su spremni da plate cenu za svoja uverenja i one koji su bili spremni da naplate svoja uverenja. Ovih drugih je, nažalost, bilo mnogo više. A Srbija se mogla voleti samo ako se voleo njen gazda koji ju je prisvojio.
Redakcija Borbe sa Stašom na čelu bila je usamljena na tadašnjem informativnom prostoru. Volela je i Srbiju i ljude koji u njoj žive, kao što je volela i sve druge republike i pokrajine i sve druge narode i narodnosti. Ali, nije identifikovala gazde sa narodom, nije volela bahatost i silu, nije volela dogovarane istine.
Na Borbinom pragu svačija moć je prestajala. I moćnika iz Srbije i moćnika iz tadašnje velike Jugoslavije. U novine se ulazilo činjenicama, a ne silom. I kao takva, Borba postaje predmet organizovanih napada i velikih gazda i njihovih podanika.
Kao jedina oaza slobodnog mišljenja i pisanja, ovaj list postaje primamljiv za sve hrabre novinare i one kojima je stalo do istinitog pisanja o tadašnjoj stvarnosti. Vrata redakcije lista Borbe, Stašinom zaslugom, uprkos velikim protivljenjima i rukovodstva tadašnje velike kuće NIGRO Borba, širom se otvaraju za sve takve novinare, tako da ove novine postaju kadrovski najjača redakcija u celoj Jugoslaviju. Oko pedeset vrsnih novinara iz svih redakcija nalazi slobodu izražavanja u Borbi. Sadašnjim rečnikom bi se moglo reći da je to bio novinarski izbeglički logor.
Tokom poslednje decenije dvadesetog veka nezavisno novinarstvo, začeto u Borbi, skoro potpuno preuzima informativni prostor i stvara uslove da i na političku scenu dođe jedna nova pamet sa modernim shvatanjima. I sad, na novinarskoj, političkoj i uopšte na javnoj sceni skoro da nema značajnijih novinara, političara ili javne ličnosti koji u tim tmurnim političkim vremenima nije radio, objavljivao ili za svoja slobodna uverenja nalazio mesta.
Protivnici slobodnog mišljenja nakon nekoliko godina uspeli su silom da otmu Borbu od novinara i da je unište kao što su uništili sve drugo za štagod su se uhvatili. Seme je ostalo i iz tog semena je nikao list Danas koji je nastavio uređivačku politiku koju je osmislio Stanislav Marinković i koji je okupljao i okuplja sve ono što voli istinu i koji su i danas kao i nekad spremni da plate svaku cenu. Jer, ko je osetio lepotu plaćanja, taj nikad ne želi da naplaćuje A kad bi se naplaćivale zasluge za razvoj slobodnog mišljenja, što inače ima cenu i na slobodnim tržištima, a kamoli tržištima u tranziciji, nekadašnja Borba i današnji Danas bili bi najbogatije novine.
Suština uređivačke politike Stanislava Marinkovića zapravo je bila da ne dozvoli da u novinama pišu ljudi koji mrze druge ljude, već ljudi koji drže do svog moralnog integriteta i koji su tolerantni prema drugim mišljenjima, a svaki tekst kao i svaka kritika moraju biti potkovani činjenicama.
Prema svojim neistomišljenicima, i onim u našoj redakciji, kao i onima u drugim novinama, pa i na političkoj sceni, Staša se ponašao neobično i korektno. Potpuno ih je uvažavao, smatrajući da oni imaju pravo da drugačije misle i da se bore za svoje mišljenje, a nemaju pravo da pišu neistine, odnosno da izvrću činjenice radi svog, ili, najčešće tuđeg političkog koncepta, odnosno čuvanja vlasti po svaku cenu. I niko ni na kakav način nije bio oštećen ili povređen zbog neslaganja sa uređivačkom politikom tadašnje Borbe.
Pored suprotstavljanja raznim političkim pritiscima da se Borba, kao i ostale novine utera u jedan političko-novinarski tor, veliki Stašin novinarski podvig je obelodanjivanje afere Agrokomerc, do tada prestižne firme iz Velike Kladuše i do tada uglednog direktora Fikreta Abdića. To je bila finansijska afera vredna oko dve milijarde dolara, izvedena uz pomoć lažnih menica. Posle te velike afere u tadašnjoj Jugoslaviji, kao i kasnije po nekim republikama, pa i našoj, nije bilo finansijskih afera, jer su pljačke desetina milijardi dolara narodnih para smatrane normalim odnosom prema novcu i prema narodu.
Kad je obelodanjen finansijski skandal, bio je to šok od koga se Jugoslavija, u tadašnjim granicama, nije mogla lako oporaviti. Staša je tada rekao da u ovoj zemlji ništa više neće biti kako je bilo, ni u političkom, ni u privrednom životu, ni u novinarstvu. Sve novine u celoj tadašnjoj Jugoslaviji pravile su ogromne tiraže na toj temi. Staša se, sećam se, odupreo velikim pritiscima da se afera relativizira do te mere da nikom ne ugrozi poziciju, odnosno političku funkciju. Staša je odoleo svim pritiscima. U Staši smo tada videli pravog moćnika, zapravo videli smo da nisu moćni oni kojima funkcije obezbeđuju moć, već da pravu moć imaju oni koji se umesto na zvanje oslanjaju na znanje i moral. A takvi uvek odnesu pobedu, za koju plate visoku cenu.
Stanislav Marinković u svojoj karijeri nije bio samo novinar, urednik, glavni urednik… On je uvek bio kreator, inspirator i vođa. On nije čitao tekstove pre objavljivanja, ali ih je zato pažljivo čitao objavljene. I to je sve nas, tadašnje njegove saradnike, obavezivalo na maksimalnu odgovornost za pisanu reč.
Navešću svoj primer o saradnji sa Stašom. Mislim da je primer univerzalan i da su svi, koji su radili sa Stašom, imali slično iskustvo.
Jednog popodneva, bila je sreda, sreo sam se sa Stašom na hodniku i u prolazu onako žureći, kao i uvek, rekao je da od petka počnem da objavljujem stalnu kolumnu na drugoj strani novina. Iznenađen, pokušao sam da pitam kako je zamislio, kojom problematikom da se bavim, ali Staša je već stigao do kraja hodnika i uveliko razgovara o nečem drugom sa mojim kolegama. Sutradan, kad sam ga potražio kako bismo se preciznije dogovorili, on je već bio u Skoplju. Odande je teleksom obavestio urednika da moja kolumna kreće sutra. Imao sam samo dva sata vremena da osmislim i napišem prvi tekst. Po objavljivanju Staša mi je rekao da je on čovek koji ne uči druge kako treba da pišu i šta treba da pišu, i ako ne mogu za dva sata da napišem dobar tekst, treba da potražim neku drugu redakciju, ili drugi posao. Rekao je još i to da on dobro zna ko šta i koliko može, bolje i od nas samih.
Uveliko načet bolešću, radio je kao da mu se ništa ne dešava. Prilikom poslednje posete u bolnici, nas nekolicina smo se dogovarali kako da ga tešimo i šta da mu kažemo. Nismo stigli ništa da kažemo, Staša je pričao samo o novinama, plašeći se više da se njima nešto loše ne desi nego njemu samom. Sutradan su vest o njegovoj smrti objavile novine. Ta vest je, i sa današnjeg gledišta, samo delimično tačna.
Najteže je na ovim prostorima pobediti slabijeg, kao što je teško biti pametniji od luđeg. Jer, u podlozi njihove agresivnosti, osionosti i lažne moći leži nesigurnost i strah, i po pravilu, koriste sva prljava sredstva, jer za druga ne znaju. I sve dok im se samo ne kaže, ne vredi im govoriti. Mnogima se sve samo reklo, a mnogi još čekaju da im se kaže. Nekadašnja sila se slegla, urušila sama u sebe. Staša od novinara nije tražio ni da ruše ni da sprečavaju rušenje, već da beleže sve promene i sva dešavanja, na toj, padu sklonoj, tvorevini. Jedino je tome, za razliku od mnogih, predvideo kraj kakav se i desio.
Mnogi su nestali sa političke i novinarske scene. Staša sa te scene nije ni silazio, niti će silaziti. Ni prerana smrt, koja ga je odvojila od života, nije uspela da ga odvoji od novinarstva.
Kao da očekujem da će mi ujutru, u hodniku Borbe, reći: Ništa ti ne valja ovaj tekst. Nisi smeo mene da pominješ. Ja sam u celoj priči potpuno nebitan.
Milinko Bujišić
