ENOnaj ko da više ne bi smeo da kupi baš sve, pogotovo ne ako su mu namere suprotne nacionalnim interesima zemlje. Eto, VAC hoće da kupi “Večernje novosti”, kaže pri tom da se neće mešati u uređivačku politiku, ali već optužuje uredništvo lista da vodi nacionalističku uređivačku politiku
Moja namera je da vašu pažnju skrenem na nešto što bi se moglo nazvati pravnom prazninom koju ni ovaj zakon (Zakon o privatizaciji), a ni predložene dopune i izmene ne mogu, na žalost, da popune. Evo to ću odmah ilustrovati jednim primerom, rekao je u debati Nikola Milošević poslanik DSS.
Ja sam, dakako, kao i svi oni koji su privrženici slobodnog privređivanja za to da onaj ko ponudi više na nekom tenderu bude i onaj koji će kupiti ono što želi da kupi. Ali, pitam se – šta onda kada taj neko ne želi da na taj način samo zadovolji neke svoje privredne interese, nego pritom želi da udovolji nekom svom političkom interesu koji je, međutim, u suprotnosti sa našim državnim i nacionalnim interesima.
Pretpostavljam da je svima dobro poznato da je nemački koncern VAC najavio da ima nameru da kupi najtiražniji srpski list “Večernje novosti”. Istini za volju, iz tog koncerna stigla nam je poruka da oni nemaju nameru da se mešaju u uređivačku politiku “Večernjih novosti”, ali su odmah sebe demantovali, najavljujući da će uredništvo lista, na čelu sa gospodinom Vukotićem, zbog nacionalističke uređivačke politike koju vodi, biti protiv toga da VAC otkupi “Večernje novosti”. Šta je to ako nije mešanje u uređivačku politiku? Dakle, gospoda iz tog nemačkog koncerna još nisu ni kupila “Novosti”, a već se mešaju u uređivačku politiku tog lista. Šta će se, međutim, desiti ako tom koncernu pođe za rukom da kupi najtiražniji srpski list? Ono što se desilo kada je taj isti koncern dobrim delom kupio najstariji srpski list koji se zove “Politika”. Želim da skrenem vašu pažnju na to – kako bi, onda, uređivački kolegijum “Večernjih novosti?” morao da saobrazi svoju uređivačku politiku onome što iz prakse “Politike” već znamo.
To i ne bi bilo tako dramatično da mi već nismo sučeljeni sa talasom medijskog jednoumlja koji preliva naše elektronske medije. Dozvolite da i to ilustrujem nekim primerima: kad bi neki vanzemaljac došao u ovaj grad, da li bi on mislio da je Vojislav Koštunica predsednik ove Vlade? Ne. Mislio bi da je to Zoran Živković, koji se nekoliko puta češće od njega pojavljuje u sredstvima javnog informisanja. Da li bi mislio da je Vladan Batić neko ko više nije ministar pravde?
Ne, naprotiv. Mislio bi da gospodin Stojković negde, u nekom zapećku, kao bivši ministar tavori svoje penzionerske dane, jer je gospodin Batić bar deset puta češće prisutan u sredstvima javnog informisanja. On koji je sa svojom strankom dobio 0,54 odsto glasova srpskog biračkog dela, dakle, ni njegova šira porodica nije glasala za njega. Ovo “bivši” što ide uz nekog ministra prošlog režima dođe kao neka plemićka titula. Otprilike, kao da su televizijske kuće Dom lordova, a onaj ko je bivši ministar ima sve prednosti koje inače ne bi imao.
Pravna praznina je u sledećem: ne može biti u državnom i nacionalnom interesu nas koji pripadamo ovom narodu i ove vlade da se medijsko jednoumlje koje je zahvatilo maltene sva sredstva koja se zovu elektronska, prelije i na naše dnevne listove.
Da ne bude nikakvih nesporazuma: ja nemam ništa protiv da se čuje glas i Sonje Biserko i Čede Jovanovića i Vladana Batića, ali ne da to bude jedini glas, da ne bude glas koji najdalje odjekuje, jer ćemo u tom slučaju da se nađemo u politički paradoksalnoj situaciji prvog reda, da imamo državu u kojoj postoje pretpostavke višestranačkog sistema, ali da u našim javnim glasilima umesto političkog pluralizma vlada medijsko jednoumlje. Ja naravno ne znam, možda grešim, možda nisam dobro proučio postojeći zakon, njegove dopune i ispravke. Možda on predviđa neki način da se ova velika opasnost po naše državne i nacionalne interese predupredi, ali koliko moja skromna pamet seže ne bih rekao da je tako, zaključio je Milošević.
