ENGledam danas Stojanovu fotografiju. Koliko je to čelo. Kako nas gleda pravo u oči.
Kako je uvek gledao i video. Pisao je tako tačno da čitalac pomisli „i ja tako mislim“, samo pisac ume to da kaže. Jasnošću koja je tačnost, i sa duhom koji čini tekst otkrićem za sve.
Baš je bio stao na kamen mudrosti. I što je zlo bivalo većim, Cerović ga je znao odgonetati sve bolje. Mogu se setiti čitavih odlomaka njegovih dijagnoza zato što su bile objašnjenja suštine stvari kao, recimo, i toga da svaka prevara, kao, na primer „Dafiment“ banka, uspeva upravo zato što postoje oni koji su se time okoristili, pa su se i drugi, oni koji su izgubili, nadali da će se okoristiti. Činovi pristanka na prevaru jesu deo stida koji sprečava pobunu.
Stojan je bio vitez i to je ono što gledam na fotografiji, umeo je da radi u korist svoje štete, a u korist istine. To je, dozvolićete ipak tako retko. I to ga čini odabranim i plemenitim. Sam je umeo da izabere. I to nekako imperativno, a opet dostupno, da preda drugima ono što je odabrao. Baš po izreci da plemenitost ili plemićstvo obavezuje.
U Berlinu, devedeset i treće, na jednom velikom skupu na kome su svi vikali, i jedni druge optuživali za rat, i gde je i Stojan Cerović bio optuživan za rat i „izdajstvo“, činjenicom da je bio kritičan prema „svojima“, a dijaspora nagovarana da bude monolitna, on je na svaku agresiju odgovarao sa „Ja sam predsednik Antiratnog centra“, i koliko je razgovor bivao žešći, to je Stojan sve upornije i tiše ponavljao „Da li ste me čuli, ja sam predsednik Antiratnog centra“. A onda je skup počeo da se stišava.
Tako mu je bilo nedrago i suvišno da istupi, pa da kaže prvi, a kada je to morao da učini, bivalo je to kratko i bespogovorno, usmereno, jednostavno, ciljano, gotovo asketično i zato tako uvereno i precizno. Tako prijatan čovek govori tako uznemirujuće istine. Ako znam nekoga ko je tako milo oštrouman i tako drago rezolutan, onda je to Stojan Cerović.
Uvek kada ga sretneš raduješ se, ma kako bolne stvari izgovarao. Otuda je ljubav prema Ceroviću jedna velika privilegija. Jeste Stojane, da te nije bilo, ovi naši svakojaki životi bili bi nam manje dragi, pa bi teže živeli sve ono što smo živeli, bili bi s možda nešto manje bola,
Ali svakako i s mnogo manje časti. Čast je bila tvoja okomica, pa si zato valjda i bio tako vretenast, tako živ i dobar za sve druge. Teško će biti bez tebe Stojane, to je tako jasno danas, koga ćemo zvati, kada tako ne znam šta da radimo, i zašto je sve, posle svega, baš ovakvo kakvo jeste.
A Cerović bi rekao „Pa jeste, tako ti je to“. Bez ikakvog resentimana, bez gneva, mirno.
Nikada nije imao ni najmanje besa, baš zato što mu na um nije pala nikakva korist. Cerović je znao da su „bezrazložni činovi“ najdragoceniji, i da stav protiv svake korisnosti i svake utilitarnosti, jeste osnova slobodnog mišljenja i delanja. Tako je bio napravljen. Iskovan.
Za plemenito mačevanje. Za stilsku igru. Za ritualni odnos prema dobru i prema zlu. Jeste, bilo je u njemu nečega samurajskog, hrabrosti koja se ne pokazuje, odmerenosti implicitne koja zadaje normu okolini, a koja ne sudi tako da baš svi vide, koja ne seče čvor tamo gde je najtanji, već tamo gde je najjači. Oštar, a mudar. „Nit žuri, nit okleva.
„Sve je nekako blagovremeno uradio, u tačni i u pravi čas. Zato je bio u stanju da smiruje, bio je miran, načisto s sobom i drugima. Načisto s prijateljima i neprijateljima, načisto sa svojom sredinom i sa svetom.
Dozvolite mi da kažem da je rekao „Ni smrt nije strašna“. I ako je rekao i ako nije rekao, Stojan Cerović bi tako rekao. A to nas čini tako užasnutim da se to dogodilo. I to spada u one najteže shvatljive stvari na svetu. To nas izbacuje iz svega, iz sve politike, sociologije, angažujuće prošlosti i stvarnosti, tako bačene u ontološko. U samu srž stvari. Stojane, i to si uradio. Postavio pitanje svih pitanja. Bunim se svim bićem protiv toga, bunim se svim bićem protiv svih krajeva, protiv kraja kao takvog. Zašto, kako, zašto baš ti. A ti bi rekao „Tako ti je to“.
Šta nas snađe, danas i zauvek.
Borka Pavićević
