ENUpeklo je, gori nebo i zemlja. I u prenosnom i u bukvalnom smislu. Bar je tako bilo do pre neki dan. A danas se osećam kao onaj čovek koji nosi cipele broj 42, a morao da nosi 39. Pa kad su mu dali broj 41, on kaže: uf-uf-uf, miline. Svejedno, i kad se uključi četvrta ringla, novine moraju da izlaze.
I ne samo to. One treba da budu veoma zanimljive da bi privukle toplotom omamljenog, mogućeg kupca.
Visokotiražne novine, (kojima se na ovom mestu najčešće bavim), kao i visokogledana i slušana glasila, potrošačima pretežno nude „politiku i senzacije”, kako je to na sajtu NUNS-a, u rubrici Forum, napisao(la) N. Živančević (tako je potpisan autor). Međutim, ono što je nazvano politikom, nije politika, već opet senzacionalizam u politici i politikanstvu. Ko će još u tabloidu da čita ozbiljnu i opširnu analizu političke situacije? Ma ′ajte molim vas. Ozbiljne teme oni svode na vesti (tako da imaju i to) ali po čitavim stranama rasprostru kakvu bizarnu priču u kojoj su „junaci” političari. Pa je to onda – njihova politička tema. Jer, navodno, to potrošači glasila vole. (Da li oni pišu ono što „čitaoci vole” ili su čitaoci, zasuti senzacionalizmom, to „zavoleli” – za raspravu je kao pitanje: Šta je starije, kokoška ili jaje?)
Tamo gde kipi od „politike” i senzacionalizma, skriveno je sve ostalo. A pošto su glasila danas za ogroman broj ljudi jedina „knjiga” i jedina „literatura” koju dotiču, njihova „znanja” se svode na to ko je koga i ko je s kim. Zato – piše na pomenutom Forumu Danja Mataruga-Milutinović – „… taksista ne zna gde se nalazi Etnografski muzej, ili – što se pokazalo na prošlogodišnjoj anketi na sajmu knjiga – devedeset odsto upitanih ne zna ko je napisao „Anu Karenjinu”. Ili, ne znaju gde se nalazi ULUS-ova galerija, a još manje šta skraćenica znači…”
Šta, međutim, biva kad se izmakne jedan od stubova na kojem stoje glasila? Drugim rečima, šta biva kada vlada i poslanici zatvore radnju i odu na odmor? A kada se na to doda još i oseka događaja… Dolazi i do oseke ideja. Evo, prekjuče gledam na Metropolisu razgovor u studiju o prevari, odnosno neverstvu u braku ili vanbračnoj vezi, pa prebacim na Foks – kad tamo ista tema, samo što je učesnica više. Istoga dana, otvorim jedne novine i vidim, na celoj stani tekst o deci prosjacima u Novom Sadu, otvorim druge – isto to, ali u Beogradu.
Novo vreme donosi nove običaje. Kada ne mogu ništa više da iscede iz suve drenovine života javnih ličnosti, tiražnici se okreću temama koje bi se čak mogle nazvati – ozbiljnim. Kao što je, na primer, pomenuta tema, o prosjacima.
A u doba kada takve novine nisu postajale, kada su „Novosti” nazivane „pištolj novinama”, leti je takođe dolazilo do oseke političkih, pa i društvenih tema. E, tada su i takozvane ozbiljne novine pribegavale senzacionalizmu. Mada je on, u odnosnu na današnji bio „malo dete”.
Tako je, na primer, tema za prepričavanje bila kako je neko u nekoj srpskoj varošici u flaši s pivom našao crknutog miša. (Teško da bi mogao biti živ, ali ono „crknut” je povećavalo dramatičnost.)
Ili, gradom bi, po rashlađenim, letnjim kafanskim baštama počela da kola priča kako je „poznati Beograđanin” ubio taštu i da se to ne bi otkrilo, vozika je u plavom kombiju po gradu. To su novine pisale da se „priča po gradu”. A pre će biti da su novine izmislile da se priča po gradu, ali se zaista i te kako pričalo, posle objavljivanja.
Što je priča neverovatnija, to se u nju pre poveruje. Jedna od njih bila je i da se Mići Orloviću, tada zvezdi televizijskog voditeljstva, rodio sin, ali – crnče.
Otkad je kod nas počela gužva, tamo negde od devedeset prve godine minulog veka, „letnja šema” u novinama je postepeno nestala, da bi se tek sada počela vraćati. Jer, događaji su minulu deceniju i po jedan drugog prestizali i prosto nas zatrpavali. Nije bilo trena za predah, niti smo, počesto, znali gde se nalazimo.
Povratak letnje šeme u novinama dobar je znak. Moguće da su na pomolu stabilnija i mirnija vremena.
Slobodan Stojićević
