ENKad se čovek zapita zašto, prvo mu padaju na pamet bombaški napad na novinara Vremena Dejana Anastasijevića, ili pretnje neonacista novinaru Bete Dinku Gruhonjiću, kao i godinama nerešeni slučajevi ubistava Milana Pantića i Slavka Ćuruvije. Učestalost fizičkih napada na novinare bila je, međutim, samo jedan od 50 kriterijuma na osnovu kojih su RSF procenjivali stanje medijskih sloboda. Iako se takvi napadi ne smeju prenebregnuti, malo je novinara kojima u opis posla spada da pišu o onome što je razbesnelo napadače na Anastasijevića i Gruhonjića. Na rad većine novinara u Srbiji takvi događaji uopšte ne utiču i nisu mogli presudno da utiču na plasman Srbije na listi RSF.
Razlozi ovakvog plasmana Srbije su nažalost mnogo dublji i treba ih tražiti u samim medijima. Mediji su danas preduzeća i postoje zbog zarade. Kao i u ostalim segmentima ekonomije, i u novinarstvu je na tržištu radne snage ponuda mnogo veća od tražnje. Vlasnici medija moraju da vode računa o tiražu (što je najlakše postići senzacionalizmom) i prihodu od oglasa (što je najlakše postići doslednom zaštitom interesa onoga ko oglase plaća). Često su, pri tom, vlasnici tajkuni koji bi da kroz svoje medije ostvare neke svoje ciljeve. I, na kraju, kao i kod svih ostalih kompanija u Srbiji, dobri odnosi s vlastima na svim nivoima mogu biti višestruko korisni. Pametnije je, dakle, ni tu ne izazivati Đavola.
Vlasnici traže novinare koji će pre svega poštovati njihove prioritete, a objektivnost i kritičnost je obično – negde oko poslednjeg mesta. Kome se ne sviđa može da ide, uvek će se naći neko ko će ga zameniti. U takvoj situaciji mnogi novinari i urednici, kao i ostali najamni radnici, nalaze da im ne preostaje ništa drugo nego da potkradaju gazdu pa se, koliko mogu, prodaju za svoj račun. Oni koji to neće nisu u situaciji da nešto promene, jer su usamljeni pojedinci. Na sindikalno organizovanje vlasnici medija obično gledaju s velikim podozrenjem.
Dosadno je već ponavljati: stanje u medijima samo je odraz stanja u društvu. Pre deset godina građani su na ulici branili proganjane medije. Sada im stanje u medijima očigledno više nije tako važno. Osim toga, danas u Srbiji niko ne mora da zabrani nijedan medij i da rizikuje da time izazove revolt. Postoje mnogo suptilnije metode.
