ENNama stalno stižu loše vesti, iz Iraka ili poput onih o uraganu Katarina, kaže za Danas američka novinarka Džoan Mekvini Mitrić, čiji su tekstovi izazivali posebnu pažnju čitalačke publike Vašington posta i Herald tribjuna posle svoje dvodnevne posete opštinama Bujanovac i Preševo, dodajući da na jugu Srbije nije boravila po nekom specijalnom zadatku, već s namerom da čitaocima u SAD ponudi priču koja nije opterećena globalnom politikom n Ako izuzmemo rešavanje statusa Kosova, kakva to tema može da zainteresuje čitaoce u Americi?
– To su pre svega teme o poštovanju ljudskih prava, ekologiji, položaju romske nacionalne manjine. Pre svega razmišljam o tim pričama. Pričama običnih ljudi i njihovim svakodnevnim problemima.
Da li ste imali problema u pronalaženju pozitivnih tema. Ima li ih ovde u Srbiji i na Balkanu uopšte?
– Veliki je zamor lošim vestima. I tu je moj novinarski problem, i ne samo moj već i problem drugih kolega koji pišu za novine u SAD. Morate da shvatite da se velike priče ne prave u prestonici, otuda je vrlo važno da svaki dnevni list u Srbiji ima svoje ljude na terenu, na licu mesta, među običnim ljudima koji poznaju svoju sredinu. Imam mnogo iskustva s kolegama novinarima koji izveštavaju iz gradova koji predstavljaju geografske provincije, ali sredine u kojima ima mnogo značajnih i vrednih ljudi. Ispada da neko ko nije lociran u Beogradu ili Novom Sadu, primera radi, nije u stanju da u medijima ima adekvatan status. To je problem novinara u malim sredinama, ali i medija uopšte u Srbiji. To je moj lični stav. Rad novinara van Beograda, u Nišu, Majdanpeku, Šapcu, ili ovde na osetljivom terenu, mora da bude još više cenjen i mislim da tu treba da se učine pomaci.
Šta ste posebno uočili kao probleme u razgovoru s ljudima u regionu juga Srbije, u Vranju, Bujanovcu, Preševu?
– Nisam uspela da tokom svoje posete jugu Srbije razgovaram sa onoliko običnih ljudi koliko sam želela. Naravno, nisam želela da razgovaram sa ekstremistima i drugima koji mogu da stvaraju probleme, kojih je na ovim prostorima do sada bilo i previše. I Srbi, i Albanci, i Romi zabrinuti su za život svojih porodica. Za egzistenciju. Oni su od mene tražili odgovor na pitanje hoće li biti napretka, neće li biti novih kriza i nasilja. Njih interesuju nova radna mesta, pre svega za njihovu decu, jer ekonomija je ovde suštinsko pitanje koje može da reši mnoge probleme.
Hoće li posle teksta koji ćete napisati čitaoci u Americi razumeti činjenicu da Srbi i Albanci na ovim prostorima, iako moraju, teško prihvataju činjenicu da treba da žive zajedno?
Javnost u SAD ima nameru i želju da se na ovim prostorima, pre svega prostorima zapadnog Balkana, stvori multietničko društvo. Javnost u mojoj zemlji zna za probleme kojih je bilo i u kojima su mnogi stradali. To će biti dug i težak proces. U takvoj situaciji onda mnogi u Americi kažu – ako ne mogu da žive zajedno, „neka se ubijaju“, što, nadam se, ovoga puta neće biti epilog.
Kako ocenjujete medijsku sliku Srbije u SAD, sedam godina od rušenja Miloševićevog režima?
– Strani novinari koji prate situaciju u Srbiji su u Beogradu. Ma šta da se pozitivno desi u drugim delovima države to njih malo zanima. Oni putuju u druge delove Srbije samo ako se dogodi neki problem. Kompletan medijski imidž Srbije i dalje se svodi na pitanje Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Ne znam šta bi se to pozitivno dogodilo što može da nadmaši pitanje saradnje s Tribunalom.
Vojkan Ristić
