ENMalo je falilo da Srbija krajem prošle godine otvori bar jedno poglavlje u pregovorima sa Evropskom unijom. Poglavlje 8 – Konkurentnost izmaklo je ”za dlaku” jer su, kako je izvestio odlično informisani dopisnik agencije Beta iz Brisela, najnovije analize pokazale da je došlo do zastoja u bitnim reformama u Srbiji što je neke članice EU navelo da stave ”na led” otvaranje pregovora o jednom od najznačajnijih pregovaračkih poglavlja, ali i nekoliko drugih. Ako bude pokušaja iz Beograda da ove godine zapodene dijalog s briselskom administracijom oko poglavlja Konkurentnost veći problem (takoreći, pravi kamen oko vrata) od zastoja reformi mogao bi da bude sporazum o poslovnoj saradnji dve telekomunikacione kompanije – državnog Telekoma i Telenora, u vlasništvu češkog biznismena Petra Kelnera. Spektakularno otkriće novinara TV N1 o ugovoru ove dve kompanije koji ima ”i ukus i miris” kartelskog udruživanja potpuno je razotkrilo prirodu konkurencije u Srbiji i ulogu države u devastiranju tržišta, ali i pružilo dokaz kako vlast posrednim putem guši medijske slobode (takođe neuralgičnu tačku u pregovorima s EU).
Iako je afera oko ugovora tek na početku, do sada objavljeni podaci, uz dalje nezavisno i nepristrasno razotkrivanje činjenica, mogli bi ozbiljno da otežaju poziciju Beograda u daljoj pregovaračkoj komunikaciji s Briselom. Ma koliko se srpska vlast i mediji pod njenom kontrolom trudili da minimalizuju težinu afere, sporazum Telekoma i Telenora predstavlja klasičan autogol koji je Srbija postigla u pregovorima s EU jer je taj poslovni dil postao bitan dokaz o karakteru beogradske vlasti.
BAHATI PROMOTERI “UNIŠTENJA” KONKURENCIJE
Samo za neupućene (u koje valjda ne spada briselska administracija) dogovor državne i privatne telekomunikacione kompanije, koji ”miriše” na kartel, predstavlja iznenađenje. Nije tajna da Telekom godinama kontinuirano gradi tržišnu poziciju korišćenjem državnih sterioda (resursa). Diskutabilno je i po evropskim propisima nedozvoljeno da država kao vlasnik pomaže Telekomu da se osposobi za tržišnu konkurenciju. I apsolutno je zabranjeno da država arbitrira na tržištu i preoblikuje ga instrumentima ekonomske politike kako bi stvorila prostor za što bolje pozicioniranje svoje telekomunikacione kompanije.
Pod firmom razvojne strategije, Telekom već nekoliko godina koristi državne resurse i političku infrastrukturu vladajuće stranke (preotimanje zgrada za kablovsku televiziju od SBB-a u korist Telekoma) da bi na tržištu obezbedio prednost i svim raspoloživim sredstvima dotukao konkurenciju. Ugovor Telekoma i Telenora samo je veliko finale dugogodišnje sprege partije-države-državne firme koja je omogućila Telekomu privilegovanu poziciju na tržištu telekomunikacija.
Država se u ovom slučaju pokazala kao predator (štetočina) sposoban da devastira tržište i prilagodi ga potrebama svojih preduzeća. ”Sviđalo se to nekom ili ne”, samouvereno je demonstrirao moć države Vladimir Lučić, generalni direktor Telekoma, u jednom od televizijskih gostovanja. Ali, ni Telekom, s druge strane, nije ostajao dužan državi – dopuštao joj je da ga koristi kao toljagu (topuz) da mlati i gasi medije čija uređivačka politika nije po volji vlasti i koji neće da igraju po pravilima vladajuće partije.
Ta višegodišnja praksa sažeta je u skandaloznom obrazloženju menadžmenta Telekoma zašto sklapa dil s Telenorom – da bi se uništio treći konkurent, kompanija SBB i njen vlasnik Junajted grupa (u čijem su portfoliju televizije N1 i NovaS). Neverovatno je da je takva rečenica uopšte dospela u dokument o ciljevima poslovne saradnje Telekoma i Telenora. Uobičajen poslovni bonton izričito isključuje takvu praksu – bilo koji cilj, a naročito uništenje konkurencije, nikada se ne zapisuje (čak ni u internim dokumentima) i ne ostavlja kao trajni dokaz, nego se samo podrazumeva i čita između redova. Onaj ko je pisao obrazloženje ugovora ili je amater, ili je toliko bahat da ga nije bilo briga kakve će biti reakcije. ”Uništenje”, ”zatiranje” protivnika (konkurenta) deo je vokabulara navijačkih grupa koji se, zahvaljujući vladajućem mejnstrimu, lagodno preselio u poslovnu komunikaciju i biznis ugovore. Tu navijačku terminologiju u dokumentu Telekoma pokušao je da opravda predsednik Srbije, tumačeći kako ”svako ima svoju utakmicu, a Telekom želi da se bori i napreduje, da uzme veći deo tržišta”.
S NAPREDNJACIMA NA TRŽIŠNU UTAKMICU
A kako je Telekom ”uzimao” veći deo tržišta vidljivo je iz poslovnog modela kojim se koristio u poslednje dve-tri godine pod firmom razvoja, širenja i ulaska u nove biznise. Nije bilo potrebno biti posebno veliki vizionar (kakvim se predstavlja menadžment) za novu razvojnu strategiju Telekoma, bilo je dovoljno samo čitati svetske trendove i shvatiti da će se borba voditi oko najunosnijih biznisa – širokopojasnog interneta i distribucije medijskih sadržaja.
Za taj posao Telekom je, osim kadrova i kapitala, angažovao i vladajuću partiju čiji su biznismeni nesebično izašli u susret državnoj telekomunikacionoj kompaniji. Tako je Telekom za kratko vreme, ne štedeći pozajmljeni novac u cilju ostvarivanja dominantnog položaja na tržištu kablovskih usluga i medijskih sadržaja (i uz uredno aminovanje Komisije za zaštitu konkurencije), za oko 300 miliona evra kupio Kopernikus, Radijus vektor, Avcom, BPP ING, Telemark, EXE net, Meteor SAT TV, Limes, JM Oskar, radio Viziju, Wireless media, Kurir AMG, Euronews TV… i stvorio brend Supernova.
U mnogim od ovih transakcija učestvovali su vlasnici kompanija koji su članovi ili simpatizeri vladajuće Srpske napredne stranke. Kao školski primer takvih transakcija uzima se afera Telekom-Kopernikus-Kurir. Početkom novembra 2018. Telekom je za oko 200 miliona evra kupio kablovskog operatora Kopernikus Technology. Zatim je dotadašnji vlasnik Kopernikus Technology Srđan Milovanović za 180 miliona evra kupio televizije s nacionalnom frekvencijom Prvu i O2 (kasnije ponovo preimenovana u B92). A za preostalih 20 miliona evra Milovanović je kupio plac od 20.500 kvadrata u novobeogradskom Bloku 23 (bivši buvljak) gde planira izgradnju najveće beogradske poslovne kule u kojoj će biti sedište kompanije Kopernikus sistems i studijski prostor za obe televizije. U prilog tezi da je iza ovog posla stajala vladajuća stranka korišćen je podatak da je Srđanov brat Zvezdan Milovanović poverenik SNS-a u Nišu.
AKVIZICIJE I ZADUŽIVANJE DO GRLA
I bez te činjenice, nove akvizicije potvrđuju umešanost državnih struktura i vladajuće stranke u bildovanje Telekomove tržišne snage. Mesec dana pre završetka posla s Kopernikusom, Telekom sklapa sporazum s kompanijom Wireless media u vlasništvu Igora Žeželja i u nju ulaže 38 miliona evra. Tri meseca kasnije Wireless media kupuje za 10 miliona evra grupaciju Adria media group (izdavača tabloida Kurir) a preostalih 28 miliona evra koristi za – kupovinu medijskih sadržaja od Telekoma!!! To je bila do sada neviđena poslovna transakcija jer je Telekom dao novac poslovnom partneru da od njega kupuje medijske sadržaje. Nemerljiv doprinos bildovanju poslovne muskulature Telekoma dao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koristeći uvozne ”steroide”. U julu 2019. godine Vučić je ugostio francuskog kolegu Emanuela Makrona koji je sa sobom (nije valjda slučajno) poveo i Majkla Petersa, generalnog direktora tv mreže Euronews.
Boravak u Beogradu Peters je iskoristio da s predstavnicima medijske grupe HD-WIN, čiji je vlasnik Telekom Srbija, potpiše ugovor o osnivanju franšize Juronjuz Srbija s ciljem ”da se ovdašnjoj publici ponude kvalitetne i nepristrasne vesti i priče”. Ni tada, ni kasnije, javnost nije saznala koliko je Telekom platio taj ugovor i čijim parama. Jedino je bilo rečeno da će novi tv kanal početi s emitovanjem na Telekomovoj platformi u jesen 2020. godine. Jesen je prošla, a kao jedan od mogućih razloga odlaganja mogla bi da bude nekompatibilnost uređivačke politike Juronjuza (nezavisnost, nepristrasni tretman vesti i otvorenost za sva mišljenja) s medijskim pravilima koje je u Srbiji uspostavila i rigorozno sprovodi vladajuća partija.
Telekom prethodnih godina nije imao profit da servisira sve pobrojane akvizicije. Podaci iz poslovnih knjiga pokazuju da je ta kompanija 2019. imala 58 odsto manju dobit pre oporezivanja nego 2018. (pet milijardi naspram 12 milijardi dinara), a da je neto dobit 2019. godine pala 65,8 odsto u odnosu na prethodnu godinu (3,5 milijardu prema 10 milijardi). S takvim profitom Telekom nije bio u stanju da iz sopstvene zarade finansira razvojne planove. Zato je investicionu snagu bildovao kapitalom iz zaduživanja kod komercijalnih banaka (najčešće kod onih u kojima je država imala vlasnički udeo) i prodajom korporativnih obveznica (faktički, zaduživanjem). To je u 2019. godini povećalo ukupan dug kompanije za 35 odsto i neto dug za 48,8 odsto u odnosu na 2018. godinu i za samo godinu dana podiglo koeficijent njene zaduženosti sa 37,4 na 44,3 odsto.
Tako veliki dug ne bi bio problem za jednu kvalitetnu telekomunikacionu kompaniju koja ume da generiše veliki profit. Nažalost, Telekom nije takva firma pa njeni dugovi mogu u budućnosti da predstavljaju problem. Sve te akvizicije služile su menadžmentu kao argument za hvalisanje kako će Telekom u skoroj budućnosti vredeti četiri milijarde evra. Zašto baš četiri, a ne šest – nije objašnjeno. A olako se prešlo i preko činjenice da vrednost kompanije određuje berza, a ne direktori preduzeća. Poslovni ljudi znaju da se vrednost i tržišni ugled kompanije ne mere samo brojem akvizicija (fizičkim gabaritom), nego i organskim rastom, odnosno stalnim popravljanjem kvalitetnih pokazatelja poslovanja.
„NEPRIJATELJ MOG NEPRIJATELJA…“
Ako se gledaju te performanse, Telekom nije preterano sposobna, uspešna i vredna telekomunikaciona kompanija. To pokazuje uporedna analiza podataka iz 2019. o poslovanju Telekoma i Telenora. Iako Telekom ima veće učešće u telekomunikacionom tržištu (44,1 naspram 31 odsto), Telenor je neuporedivo kvalitetnija firma. Primera radi, kad se posmatra efikasnost (ključna korporativna performansa) poslovanja, podaci govore sledeće: svaki zaposleni u Telekomu stvorio je 108.951 evra ukupnog prihoda i zaradio 4.393 evra profita, a svaki zaposleni u Telenoru stvorio je 573.148 evra ukupnog prihoda i zaradio 133.192 evra profita.
Iako se njegov menadžment hvali kvalitetom firme, Telekom trenutnu poziciju na tržištu medijskih sadržaja nije stekao svojim sposobnostima i poslovnim performansama nego na osnovu protežiranja i arbitriranja države, odnosno vladajuće partije. Sa bekgraundom državnog mezimca/buzdovana Telekom krajem 2020. godine ulazi u rat do uništenja protiv Junajted grupe i njenog provajdera medijskih sadržaja SBB. Kao saveznik u ratu za primat u distribuciji medijskih sadržaja izabran je Telenor koji je i dalje ”ljuti” protivnik Telekoma u mobilnoj telefoniji. A sve po sistemu ”neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj”. Savezništvo s Telenorom je toliko važno za Telekom da ne pita za cenu tog partnerstva. Telenor je namamljen (verovatno ne i informisan o krajnjim namerama Telekoma) ekskluzivno primamljivom poslovnom ponudom korišćenja optičke infrastrukture (17 miliona evra će platiti za prve tri godine, a narednih 12 koristiće je besplatno), plus ustupanje distribucije Telekomovih medijskih sadržaja. U dokumentu koji je menadžment Telekoma pripremio za Upravni odbor jasno piše da se ustupanjem pomenute usluge ”stavlja tačka na poslovanje United Media, kao i SBB-a u Srbiji“. Ovako sročen zaključak pokazuje da Telekom nije zainteresovan za prihodnu (finansijsku) stranu ugovora s Telenorom, već isključivo za smanjivanje tržišnog udela SBB-a na ispod 30 odsto i slabljenje Junajted grupe kako bi se ugrozilo finansiranje televizija N1 i NovaS. Time se pokazuje da cilj ugovora nije nuđenje kvalitetnijih usluga na tržištu (važan indikator za Komisiju za zaštitu konkurencije) nego uništenje konkurencije političkim sredstvima. Jedini ko će iz tog rata finansijski i tržišno profitirati je Petr Kelner, vlasnik Telenora i medijski magnat koji se već strateški pozicionirao na medijskom tržištu centralne i jugoistočne Evrope.
SNS EMITERSKI KARTEL
Na primeru ugovora Telekom-Telenor vidi se i koliko je bila ”dalekovida” politika vladajuće Srpske napredne stranke da godinama unazad stavi pod kontrolu regulatorne i kontrolne institucije (takozvanu četvrtu granu vlasti). Ma koliko se akteri, zajedno s vlastima, trudili da zataškaju slučaj i prikažu ga kao platformu za fer tržišno takmičenje, Telekomova namera krije u sebi elemente kartelskog udruživanja kojim se narušava slobodna konkurencija na tržištu. Zbog takvog ugovora neophodno je hitro reagovanje Komisije za zaštitu konkurencije, regulatora koje na delu treba da dokaže svoju izvornu nepristrasnost i nezavisnost. Ali, šanse za takvo reagovanje Komisije su minimalne jer je političko pokoravanje četvrte grane vlasti završeno u Srbiji pre nekoliko godina. Tako je i spomenuta Komisija postala samo dekor bez sadržaja i politički satelit vladajuće partije.
Na takav zaključak, između ostalog, sugeriše saopštenje Komisije izdato povodom ugovora Telekoma i Telenora: “Pitanje koje se tiče utvrđivanja nadležnosti Komisije za postupanje po bilo kom primljenom podnesku je u suštini proces koji podrazumeva kompletnu analizu raspoloživog materijala, te konsultacije i saradnju sa drugim organima i/ili organizacijama i telima”. Dakle, nesumnjivo je da će arbitraža potrajati i da će na kraju (”svidalo se to nekom ili ne”) uz konsultacije ”s drugim organima” (treba li pogađati s kojim) podržati argumentaciju Telekoma da je sve u skladu s tržišnim principima i evropskim pravilima a da ”onaj koji gubi, ima pravo da se ljuti”.
Još jedan, na prvi pogled, sporedan detalj prošao je skoro nezapaženo. Postojanje ugovora koje je obelodanila TV N1 niko iz vlasti nije doveo u sumnju. Dakle on postoji, i to su potvrdili: Telekom, Telenor, predsednik Srbije, Komisija za zaštitu konkurencije. Velika je zasluga novinara koji je otkrio postojanje dila Telekoma i Telenora. Ali, nemerljivu ulogu u tome to što je ugovor postao javni dokument ima očigledno dobro pozicionirani insajder. Operativci Bezbednosno informativne agencije (BIA) tragaju za krticom, ali neće im biti lako da saznaju da li insajder sedi u rukovodstvu Telekoma, Vladi, Komisiji ili možda u Telenoru.
ALATKA ZA GUŠENJE MEDIJA
Mada je fokusiran na priču o državnom mešanju u borbu za pozicioniranje na tržištu distribucije medijskih sadržaja, ugovor Telekoma i Telenora (koji se ne slaže s tom ocenom i preti sudom) kao čelični klin zadire u meko tkivo medijskih sloboda u Srbiji čije ugrožavanje od strane vlasti u svojim izveštajima već godinama potencira Evropska komisija. Srbiji se u tim izveštajima ukazuje da u medijskoj sferi daleko zaostaje za evropskim standardima. I u ovom slučaju državna kompanija iskorišćena je za širenje medijskog monopola Vlade i SNS-a i za gušenje medija čija uređivačka politika nije po volji vladajuće nomenklature.
U tom detalju krije se i ključni razlog zašto Telekom nije privatizovan, iako je pre pet godina bučno najavljivana njegova prodaja i raspisan tender na koji su se javili portencijalni kupci. Bila je to, međutim, fingirana priča da bi se pred MMF-om, Svetskom bankom i Evropskom unijom pokazala navodna spremnost beogradskih vlasti da sprovedu sistemske ekonomske reforme i uklone državu iz vlasničke strukture javnih preduzeća. Zatim je predsednik Vučić odustao od tog posla kobajagi zbog ”pritiska javnosti” koja se protivila privatizaciji Telekoma. A zapravo postojala su dva suštinska razloga odustajanja od korporativizacije Telekoma.
Prvi se sada jasno vidi – Telekom služi vladajućoj partiji kao alatka za gušenje medija koji ne dele vrednosti vladajućeg režima i za uspostavljanje potpune medijske kontrole. Ni drugi razlog mnogo se ne prikriva – vladajuća partija koristi Telekom da ”projektno” finansira brojne klijentelističke grupe (oko 200.000 ljudi). Tu klijentelu čine novozaposleni radnici-članovi SNS, dobavljači roba i usluga bliskih vladajućoj partiji sa sumnjivim i pljačkaškim ugovorima, eksperti raznih struka, povlašćene marketinške agencije, dobro uhranjeni političari, direktori, treneri, vođe navijača i navijači sportskih klubova. Svi oni imaju izraziti interes da Telekom ostane u državnom vlasništvu jer suma koju izvlače iz te kompanije meri se desetinama miliona evra.
