ENIvana Konstantinović nije samo lepo TV lice, nego i neko koga TV gledaoci rado gledaju dok im sa ekrana sumira događaje dana koji tek ulazi u smiraj. Iako je jedno od zaštitnih lica informativne popularne „devedesetdvojke“ ona ima novinarsko iskustvo i izvan ove redakcije. Naime, Konstantinovićeva, nekada novinarka Radio Indeksa i BK televizije, sada je urednica i voditeljka „Vesti u 18 i 30“ na TV B92. O svemu tome i još ponečemu govori za „Glas javnosti“.
– Nakon dve godine uređivanja „Vesti u 23“, vratila sam se u termin koji sam ranije radila, odnosno u 18 sati i 30 minuta. Bez obzira na moje zvanično radno vreme, moj radni dan počinje oko pola deset ujutru i aktivno radim dok se vesti ne završe, a kada je to potrebno i mnogo duže. Posao kojim se bavim je interesantan, provokativan i pre svega nepredvidiv i moj rad diktiraju sama dešavanja.
Radite u studiju, ali smo imali priliku da vas vidimo i u ulozi reportera sa različitih događaja. Šta vam je više svojstveno?
– Volim reporterski posao i imala sam priliku da izveštavam o događajima koji su obeležili poslednju deceniju. Dosta ljudi ima viđenje da je unapređenje u ovom poslu jednako momentu kada se sa terena povuku u studio. Ja sa njima ne delim mišljenje, i sada, kada sam u prilici da izveštavam sa nekog događaja, osetim taj adrenalin, to je zaista neuporedivo.
Šta bi, prema vašem mišljenju, trebalo da karakteriše dobrog urednika i voditelja vesti?
– Pre svega moraš da si u toku, da pratiš dešavanja puna 24 sata. Važno je biti informisan, prilično agresivan u onom pozitivnom smislu, komunikativan, biti osoba od velikog integriteta, uporan i jako posvećen. Naravno, bitno je i da si inteligentan, načitan i da znaš da napraviš razliku od vesti i senzacionalizma. Uz sve ovo potrebno je i dosta vremena i rada.
Da li ste na početku svog novinarskog rada imali uzora?
– Počela sam da radim devedesetih i smatram da je tada bilo jako teško imati nekog kao uzor. Nikog od svojih tadašnjih kolega ne bih mogla posebno da izdvojim. Zvučiće možda malo pristrasno, ali prema mom mišljenju, voditelji sa radija B92 su, recimo, radili na način koji se meni dopada, nekako se u njihovom radu mogla osetiti doza agresivnosti i ambicioznosti.
Kada izveštavate, ne libite se toga da pokažete dozu osećanja vezanih za ono o čemu pričate..
– Ako gledaocima prenosim nešto što je očigledna nepravda, nešto što je prema svim činjenicama zabašurena istina, ne smatram da bi trebalo da to hladno saopštavam. Vreme bezizražajnog čitanja vesti je prevaziđeno. Primera radi, kad treba da saopštim neku tragičnu vest, recimo smrt deteta, ne bih mogla da zamislim da to radim hladno, bez ikakve doze saosećajnosti i kao da čitam bilo koju drugu vest. Dosta sam emotivna i radim onako kako osećam da treba, a ne tako što sam uvežbala određeni šablon.
Radili ste film „Batinom protiv različitosti“ koji je pre nekoliko godina poneo nagradu na festivalu u Košicama, a koji govori o pokušaju organizovanja gej parade u Beogradu. Kako ste se odlučili da obradite baš tu temu?
– Ja sam pre svega informativac. Nije bilo nekog posebnog razloga da baš tu temu odaberem, jednostavno sam krenula od samog događaja. Ja i još nekoliko mojih kolega pratili smo samu gej paradu i na kraju sve složili u jednu priču u kojoj smo datu temu obradili iz nekoliko različitih uglova.
U okviru jednog intervjua ste na pitanje „koja je vest iz vaših snova“, dali odgovor da biste voleli da saopštite da je Srbija ušla u Evropsku uniju?
– Smatram da je to put na kome Srbija treba da bude. Ne bih volela da to ističem kao neko svoje mišljenje i opredeljenje, već mišljenje našeg naroda, kao i same vlade koja na tome radi već nekih sedam godina i nekako je logično da u tome treba istrajati.
Izveštavali ste sa dosta velikih događaja. Koje pamtite?
– Recimo, Peti oktobar koji je bio važan događaj i za B92, jer smo tada počeli sa emitovanjem programa. Bilo je naporno, ali ujedno nisam ni imala puno prostora da mislim o tome kako i koliko radim, nekako nas je sama ta energija vodila. Zatim, hapšenje Miloševića, proveli smo sate i sate čekajući ispred njegove kuće. Međutim, ubistvo premijera Đinđića možda mi je najteže pao. To je bio udarac na svim poljima za narod i samu državu.
Upravo takvi momenti su ono zbog čega se bavim ovim poslom, to sagledavanje istorije iz prvog reda.
Između ostalog, pišete i blog na sajtu B92
– To je moj izduvni ventil. Doduše, sada imam manje vremena i nisam puno zastupljena u blogu, ali smatram da smo napravili nešto što je veoma korisno. Ta korespondencija, iznošenje stavova, komunikacija sa ljudima u veb svetu su jako bitni i smatram da je to neizostavni deo naše budućnosti.
