EN
Fektčeking spašava živote – slogan je pod kojim je ove godine obeležen 2. april, Međunađrodni dan provere činjenica. Pandemija nam je pokazala svu neophodnost istinitih i pravovremenih informacija, već više od godinu dana svedoci smo erupcije opasnih dezinformacija, laži i konfuznih izjava stručnjaka za koje sve manje verujemo da se vode svojom strukom. Posledično, oko sebe vidimo nepoverenje, ogromnu zbunjenost i ljudsku ograničenost.
Prethodnih godinu dana često je ponavljano da je „u ratu istina prva žrtva“. Globalna mreža fektčekera (IFCN), „proveravača“ sadržaja plasiranih u javnosti, kojoj pripada i Istinomer, nominovana je ove godine za Nobelovu nagradu za mir.
„Pandemija je samo dopunsko gorivo za lažne vesti kojih smo već imali u izobilju. Ona je zaoštrila odnose i pokazala da u periodu kada su građani dodatno osetljivi, jer prate informacije od kojih i bukvalno zavise njihovi životi, poigravanje sa istinom može da ima višestruko opasne efekte. Shvatajući to, organizacije koje se bave proverom činjenica nastoje da doprinesu smanjenju kakofonije, suzbijajući sve glasnije dezinformacije“, kaže za Dosije urednik Istinomera Siniša Dedeić.
DOSIJE: Šta je ključno u rezultatima analiza Istinomera?
SINIŠA DEDEIĆ: Sve češće se zatičemo u situaciji da smo prinuđeni da se bavimo očiglednim, pa i komično očiglednim neistinama. Od toga da posle samo dve nedelje od „čuvene“ konferencije za medije, na kojoj se o kovidu govorilo kao o „najsmešnijem virusu“, predsednik Srbije izjavi: „Nemojte da lažete, niko nije rekao da je korona najsmešniji virus.“ Ili da posumnjate u sopstvenu memoriju kad predsednik tvrdi da prošle godine nije bilo izbora. U trenutku kad pljušti kiša vi dokazujete da baš i nije sunčan dan, kao što neko govori.
Jesu li proces rada i predmeti analiza u Srbiji specifični u odnosu na druge zemlje? Šta su ovdašnje razlike?
– U kontaktu sa fektčekerima širom regiona, pa i sveta, shvatili smo da je fenomen lažnih vesti, posebno u poslednjih godinu dana pandemije, globalni problem. Teorije zavere, različite dezinformacije vezane za nastanak i širenje virusa, obmotale su planetu. Pandemija je razbuktala plamen dezinformacija, koji i do tada nije bio mali. Od marta prošle godine Istinomer je proverio više od 200 izjava javnih zvaničnika i političara, kao i objava na društvenim mrežama u vezi s epidemijom korona virusa
Ko od predstavnika vlasti, prema Vašim analizama, prednjači u izjavama koje sadrže neistine, dezinformacije i poluinformacije? I koji mediji prednjače u plasiranju takvih vesti i izjava, i sopstvenoj produkciji izmišljotina i manipulacija?
– Već godinama po broju izjava koje daje na gotovo sve teme prednjače predsednik Srbije i SNS, a najveći broj tih izjava koje je Istinomer zabeležio ocenjene su, nažalost, negativno. Svi ostali akteri, po broju analiziranih i ocenjenih izjava, daleko su iza njega. Mediji bliski vlasti bez kojih bi bilo nemoguće kreirati paralelnu stvarnost, neretko „kreativnošću“ u iskrivljavanju činjenica nadmašuju „standarde“ koje su sami postavili.
Da li je industrija laži i manipulacija monolitna, ili se naziru neke pukotine? Hoće li se u nekima od njih probuditi savest i profesionalnost, ako je imaju?
– U pitanju je, kao što rekoste, industrija, a koja to što radi čini zbog profita koji joj proizvodnja takvih sadržaja donosi u političkom (i)li materijalnom smislu. Zato je iluzorno tražiti profesionalnost i savest u procesu koji, da bi se obavljao, upravo zahteva njihovo odsustvo. Buđenje savesti je možda moguće očekivati kod onih koji su u toj industriji samo „izvođači radova“, i koji su, zbog puke egzistencije, upregnuti u nešto čemu se u suštini protive.
Jesu li društvene mreže dominantno plodno tle za neistinite i neproverene informacije? Koje je, prema Vašem mišljenju, rešenje za to?
– Lažne vesti stare su gotovo koliko i čovečanstvo, ali su se pojavom društvenih mreža njihov domet i brzina uvećali, kao i broj njihovih potencijalnih primalaca. Produkcija tog sadržaja nesrazmerna je mogućnosti da on bude proveren, ali vredan je pokušaj da se razobliče makar one objave koje dolaze do velikog broja korisnika društvenih mreža. Takođe, razvijanje potrebe kod korisnika da sve objave koje im se učine sumnjivim provere i ne šire neselektivno, solidna su brana razlivanju dezinformacija.
Koliko su česte kazne za širenje panike i lažnih vesti?
– Najveći broj neistina plasira se iz vrha vlasti, šireći se preko njima bliskih medija, potom društvenih mreža i raznosi po dubini. S vremena na vreme stižu obaveštenja da se pojedinci privode zbog širenja panike i lažnih vesti, a najčešće kasnije promakne podatak o tome da li je do okončanja tih postupaka uopšte došlo. Ali, kada u jednom društvu zbog davanja lažnih obećanja i gotovo konstantnog iznošenja neistina izostane kazna na izborima, a publika na kioscima, ili izborom na daljinskom upravljanju ne kazni medijske sejače dezinformacija i prostakluka, onda je teško očekivati da će njih biti manje, već naprotiv – proizvođači takvog sadržaja biće okuraženi da nastave sa dotadašnjom visokoprofitabilnom delatnošću.
Imate li utisak ili iskustvo u trpljenju pritisaka zbog vaše uloge u informasanju građana?
– Suočeni smo s onim što je često pribežište onih bez argumenata – ignorisanjem i diskreditacijom. U trenucima kada dve stvarnosti, simulirana i objektivna, putuju različitim kolosecima, ne ukrštajući se gotovo nigde, očekivano je da onaj ko se usudi da skrene pažnju da nešto nije u skladu sa realnošću biva počašćen diskvalifikacijama. Jer najlakše je slomiti ogledalo i okriviti glasnika za zlu nameru.
U poslednje vreme, svedoci smo toga da predstavnici vlast tvrde da se bore protiv informacija koje plasiraju antivakseri. Koliko je zapravo vlast doprinela njihovoj rasprostranjenosti? Verujete li generalno u iskrenu nameru vladajuće većine u suzbijanju dezinformacija?
– Pandemija je ogolila odnose koji su već postojali u društvu. Građani su slušali kontradiktorne informacije koje su iznosili ne samo političari, nego i oni koji se nazivaju strukom. U takvoj situaciji neminovno strada poverenje, i dolazi do toga da mnogi tražeći istinu odlutaju na mesta na kojima će je teško pronaći. Tada se stvara zatvoren krug: ne prihvata se zvanična verzija, istina se traži na sumnjivim medijima, portalima, objavama na društvenim mrežama… U takvim okolnostima vlast, koja je svoje postojanje utemeljila na kreiranju sopstvene verzije stvarnosti, nastupa neiskreno i nedovoljno odlučno, ne želeći da se konfrontira s grupom potencijalnih birača.
