ENEra interneta omogućila je da gotovo svaki tekst u novinama, ali i televizijski serijal u prepričanoj formi postane dostupan svima samo jednim klikom na miša. Tekstovi novinara šetaju po svetskoj mreži, prepisani, nepotpisani, stavljeni u novi kontekst, sa znanjem ili bez znanja autora. Poslenici pisane reči postali su lako „prepisivi”, a to znači isplativi za specijalizovane sajtove, ali i pisanje novih „autorskih” članaka.
Žureći da obaveste druge, novinari najčešće ne stižu da se raspitaju o tome koja su njihova prava u ovom domenu. Da li novinar treba da daje dozvolu da se na internetu objavi već objavljen tekst u štampanom izdanju? Sudeći po odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima iz 2004. godine, oni su „prepoznati kao autori”, dakle zaštićeni kao književnici ili neki drugi vlasnici intelektualne svojine.
Pravo novinara je, kaže zakon, da bude potpisan, iako je tekst preuzet bez saglasnosti. Morjua da budu naznačeni ime autora, redakcija, godina, izdavač, ono što se zove bibliografija. Isto važi za fotoreportera. Nebitno je ko je preneo, na kojoj vrsti medija. Da li je prenošen satelitom, kablom, reemitovan, odloženo reemitovano, korišćeno na zvaničnom veb-sajtu, na nekom pretraživaču. Čim nije potpisano, reč je o povredi imovinskih i moralnih prava. A tu već ima materijala za sud, mada oni što vole da citiraju tuđe tekstove znaju da postupci potraju godinu, dve, pa i sedam, pa i ne brinu previše.
Direktorka Autorske agencije Srbije dr Ljiljana Rudić-Dimić podseća da smo mi još 1929. godine doneli prvi zakon koji reguliše autorska prava svih kategorija stvaralaca, uključujući i novinare i da od tada do danas imamo na snazi sedmi zakon u kontinuitetu.
Sledi i nešto nalik na definiciju: novinar je stvaralac koji svojim originalnim rešenjem daje nešto novo u oblasti kojom se bavi. Zato su njegovo autorsko delo sve forme osim „suve” vesti koja odgovara na onih čuvenih pet pitanja. A to znači da, ukoliko se koriste u nekom novu tekstu, za svaki citirani izveštaj, članak ili reportažu mora biti navedeno čiji su, gde i kada objavljeni. Ne zbog kolegijalnosti, nego zbog propisa.
– Čak i prva Međunarodna konvencija o zaštiti književnih i literarnih dela u koje spadaju i dela novinara, doneta 1886. godine, podrazumeva da se tuđe reči mogu koristiti bez ikakvog komentara ili stavljanja u neki istorijski, ekonomski, etnički, verski kontekst. Dakle, samo faktografija – podseća dr Rudić-Dimić.
Osim po ravnopravnosti naših i stranih novinara, nije na odmet pomenuti da u korak pratimo svet.
– Naš Zakon o autorskim i srodnim pravima je usaglašen sa svim međunarodnim ugovorima i konvencijama, kao i takozvanim internet ugovorima. Oni su doneti 1996. godine. To su ugovor o autorskom pravu i ugovori o interpretaciji i fonogramima, koje ažurira Svetska organizacija za intelektualnu svojinu sa sedištem u Ženevi, čiji je Srbija punopravni član. Ti internet ugovori prvi put regulišu korišćenje nečijeg autorskog dela, a ako smo se saglasili da je novinar autor, onda to znači i novinskih tekstova. Zato su ta dva ugovora bila jako bitna i mi smo ih inkorporisali u naša zakonska rešenja.
Dakle, sve smo potpisali, ratifikovali i primenili. Međunarodne konvencije kažu još da autorska dela uživaju zaštitu za života autora, a 50 godina posle smrti autora ona prelazi na naslednike. Mi smo taj rok produžili u skladu sa tim evropskim standardima na 70 godina posle smrti autora, pa dakle i novinara – dodaje direktorka Autorske agencije.
– Citiraću vam malo komplikovanu odredbu: „Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući i činjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem, na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup za vreme i mesto koje on odabere”. Definicija je složena i precizna, jer je prepisana iz međunarodnog prava. Šta znači internet korišćenje? To znači da vi sa svog personalnog računara, lično, odaberete vreme i mesto kada ćete se konektovati žičnim ili bežičnim putem na određeni server, na neku veb-stranicu koja može biti oficijelna ili piratska i odatle pristupiti delu, novinskom članku, reportaži, eseju, to pročitati, sa dozvolom ili bez dozvole to pohraniti. Ili, kako se to kaže, daunlodovati u svoj personalni računar. Zakon je vrlo jasno rekao da novinari imaju autorska prava, dakle lična koja deluju prema svim trećim licima. Autorska prava imaju istu jačinu kao prava svojine, plus dodatnu komponentu moralnih prava: da budete naznačeni kao autor dela, da se suprotstavite zloupotrebi dela, tehničkim ili bilo kojim drugim izmenama – pojašnjava dr Ljiljana Rudić-Dimić.
Preuzimanje, osim što podrazumeva potpisivanje i navođenje izvora, mora biti takvo da ne šteti autoru. Postoje dve varijante: kada neko može da koristi nečije autorsko delo bez bilo kakve dozvole i plaćanja nadoknade i drugo kada koristi delo bez dozvole, ali mora da vam plati naknadu. To je takozvana autorska licenca – saznajemo od sagovornice.
„Uz zakone, pokušavamo i sa formiranjem posebnih sudskih veća, kao što je to slučaj u Okružnom sudu u Beogradu i Subotici. Već nekoliko sudija bavi se samo predmetima iz povrede prava intelektualne svojine i autorskih prava”, objašnjava direktorka Autorske agencije.
Zašto je to potrebno? Zato što je ta oblast posebna i sudija mora za to oblast da se dospecijalizuje. Ti postupci povrede prava u svetu se često rešavaju po hitnom postupku, a presuda se objavljuje o trošku onoga ko gubi proces.
Rajna Popović
