Kritika zdrave pameti

Svetlana Vasović-Mekina,
dopisnica „Politike” iz Ljubljane:
Kacin je odnos prema Srbiji kao „ slovenačkom klijentu” opisao u stavu, izrečenom novinarki „Politike” na marginama konferencije o ratnim zločinima, da je autizam Srbije jednak onome kao kad bi muž, da napakosti ženi, odsekao sebi onu stvar. Kacin je tu upotrebio reč koja počinje prvim slovom njegovog prezimena (.) Izliv primitivizma slovenačkog zvaničnika ilustruje sve nesporazume EU i Srbije (.) Treba li podsetiti da je Kacin bio ministar propagande koji se juna 1991, za vreme „slovenačkog rata protiv Jugoslavije”, dokazao kao majstor u izmišljanju neistina, a danas nastavlja istim tragom, pa bi da nas ubedi da će Srbija kastrirati svoje šanse za budućnost u EU ukoliko bude insistirala na međunarodnom pravu i odbrani svoje teritorije.
(„Politika”, 14. februar 2008)

Vladimir Radomirović,
zamenik glavnog urednika „Politike”:
Od sredine devedesetih prošlog veka EU prati politiku Vašingtona, što dokazuje i podrška njenih najvećih članica nelegalnoj nezavisnosti južne srpske pokrajine, koju su inicirale SAD. Ministri država unije koji pominju „evropsku perspektivu Kosova” samo zavaravaju svoju javnost i kosmetske Albance, odlažući da priznaju da je „stigao čas Amerikanaca a ne Evrope”.
(„Politika”, 19. februar 2008)

Ovo su tekstovi zbog kojih je Helsinški odbor za ljudska prava pre nekoliko dana optužio „Politiku” za govor mržnje. Zašto ovako teška optužba nije završila na sudu, već samo na sajtu ove organizacije kao svojevrsna „poternica” za novinarima i javnim ličnostima (novinari „Politike” nisu jedini prozvani), najbolje objašnjava Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava. Ona, naime, ni posle desetominutnog iščitavanja onoga što je proglasila govorom mržnje, nije mogla da objasni koja od navedenih reči i rečenica bi se mogla podvesti pod delo zbog koga bi se prema Zakonu o informisanju mogao zapleniti čak i sporni broj lista a koje se tretira i u krivičnom zakonu.
Da podsetimo, prema Zakonu o javnom informisanju, govor mržnje mogao bi da se definiše kao „objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja nekoj rasi, naciji ili etničkoj grupi”. Svega ovoga, priznala je juče Biserko, u navedenim tekstovima „Politikinih” novinara – nema.
Dakle, u citatima zbog kojih se Helsinški odbor obrušio na „Politiku” nema govora mržnje (i ne samo u tekstovima naših novinara), kaže Biserko, ali traženu mržnju predsednica ove organizacije nalazi u – „kontekstu”.
„Kada gledate ovako, direktno, to ne može da se smatra govorom mržnje, tako bez konteksta”, objašnjava Biserko metodologiju detektovanja govora mržnje.
Međutim, kada se gleda „onako” stvari za Helsinški odbor postaju, izgleda, jasnije.
„Ovi tekstovi prizivaju stereotipe, negativne stavove o svima koji su markirani. To se desilo skoro preko noći”, otkriva Biserko. Stereotipi o tome „da nas drugi mrze”, „da nam je Evropa neprijatelj” ili stereotip „o nas nekoliko” (aluzija na nekoliko najistaknutijih predvodnica nevladinih organizacija), objašnjava ona.
„Ovde kada pomenete moje ime svi misle da ja mrzim Srbe”, kaže Biserko.
„Okidač” za oživljavanje govora mržnje, prema Helsinškom odboru je „frustracija zbog proglašenja nezavisnosti Kosova”, kako stoji na sajtu ove nevladine organizacije. Ta frustracija, navodi se dalje na sajtu, pojačala je govor mržnje u javnom diskursu, naročito u medijima.
„Usmeravani gnev prema akterima međunarodne zajednice, za koje se u Srbiji smatra da su najodgovorniji za gubljenje Kosova, vratio je u medijski fokus stare stereotipe i neprijateljima spoljašnjim i unutrašnjim. Ipak gnev se najviše koncentriše na SAD, najčešće tvrdnjom da je EU „američka sluškinja”, navodi se na sajtu ove NVO.
„I „Politika” to radi. Vi ne pišete ništa pohvalno o Evropi. Ne obaveštavate svoje čitaoce o onome pozitivnom što EU radi za Srbiju”, objašnjava nam Biserko.
Da li tu mislite i na njihov doprinos otcepljenju Kosova, pitamo.
Umesto odgovora, još jedno objašnjenje.
„Među negativnim stereotipima nalazi se i onaj koji priziva i „Politika”, da Evropa sluša sve što joj kaže Amerika. To nije istina. Evropa ima različitu politiku od Amerike”, tvrdi Biserko.
Uz podsećanje da se u tome ne bi složila ni sa mnogim evropskim zvaničnicima koji nastoje da ukažu na sve sličnosti politike EU i SAD, pokušavamo od Biserko da saznamo koje su to razlike u politici prema Kosovu. Makar jedna.
Posle dužeg insistiranja, Biserko odgovara: „Pa, Amerika je priznala Kosovo i neke zemlje EU su priznale Kosovo”. Na primedbu da se prema kriterijumima Helsinškog odbora svaki kritičan tekst o Evropi ili nečemu drugom može smatrati govorom mržnje, Biserko odgovara negativno.
„Biti kritičan je poželjno. Jedno je kritika a drugo je prizivanje negativnih stereotipa”, kaže Biserko.
A ko određuje gde poželjna kritika prelazi u govor mržnje, pitamo za objašnjenje.
„Osećaj mere”, objašnjava Biserko.
„Čiji? Moj ili vaš?”, postavljamo, čini se suvišno pitanje.
Da li Helsinški odbor na ovaj način ne samo uvodi cenzuru, nego vodi mnogo opasnijoj, autocenzuri u novinarstvu, nismo uspeli da saznamo. O ovakvim pitanjima se, kaže Biserko, vode javne polemike.
U Srbiji je pre godinu dana, prema podacima nevladinih organizacija, Komitet pravnika za ljudska prava pokrenuo ukupno jedanaest postupaka. Tužbe su podnete, prema Zakonu o javnom informisanju, za govor mržnje, Okružnom sudu u Beogradu, koji se po prijemu podnesaka oglasio stvarno nenadležnim pa su tužbe upućene Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Jedna tužba je po izvinjenju autora spornog teksta povučena. U šest slučajeva prvostepeni sud je odbacio tužbe kao nedozvoljene, bez rasprave o suštini, nakon čega je izjavljena žalba. Ostali postupci su u toku.
Ni sudovi zemalja koje nazivano razvijenim demokratijama ništa lakše ne donose presude po ovakvim optužbama. Naprotiv. Jedan od najcitiranijih slučajeva, kojim se obično ilustruje koliko teško evropski sudovi okrivljuju novinare za govor mržnje jeste slučaj Jensa Olafa Jersilda, novinara iz Kopenhagena, koga je danski sud osudio zbog intervjua sa nekoliko zakletih rasista.
Jersild se 1989. godine obratio Evropskoj komisiji za ljudska prava tvrdeći da je žrtva povrede Člana 10 (pravo na slobodu izražavanja) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Predmet je dospeo pred Evropski sud za ljudska prava koji je 1994. ocenio da radiodifuzni mediji imaju obavezu da „saopštavaju informacije i ideje od javnog interesa” kako bi ispunile „svoju vitalnu ulogu javnog ‘psa čuvara’”, i da javnost ima pravo da prima takve informacije. Sud je u više navrata pojasnio da „informacije i ideje od javnog značaja” podrazumevaju ne samo bezazlene ideje, već i one koje vređaju, šokiraju i uznemiravaju.
Preneto na naš slučaj, znači da „Politika” nije dužna da piše samo hvalospeve Evropi, kako to smatra Biserko, već može, a Evropski sud smatra i da mora, da se osvrne i na ono delovanje EU koje uznemirava javnost, kakvim bi se moglo smatrati nelegalno otcepljenje dela države.

Dragana Matović