ENU događaju o kojem je reč, pre nekoliko meseci, fizički je napadnut novinar koji je hteo da snimi „kliniku“ čija izgradnja je bez građevinske dozvole započeta na imanju jednog ministra. Ministar je „objasnio“ da je novinar napadnut zato što je seksualno zlostavljao ministrove ovce, o čemu, kako je rekao, postoji beleška u policiji. Ovakvo objašnjenje su oba udruženja novinara Srbije, UNS i NUNS, označila kao tešku neistinu i ozbiljnu uvredu na račun ne samo konkretnog novinara već i cele novinarske profesije. Od policije su, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama, zatražili da demantuje ili ako može potvrdi navode ministra. Policija je na njihov zahtev reagovala „ćutanjem“, pa su izjavili žalbu povereniku za informacije. I na zahtev poverenika da se izjasni o žalbi, policija je ćutala, pa je poverenik doneo rešenje kojim je naložio policijskoj upravi da u roku od tri dana obavesti UNS da li poseduje bilo kakve informacije o ovom događaju. Budući da policija to nije uradila, novinari su se u skladu sa zakonskom odredbom da Vlada Srbije, u slučaju potrebe, obezbeđuje izvršenje rešenja poverenika, obratili Vladi sa zahtevom da to i uradi. Sada su to učinili ponovo.
Iako u upornom insistiranju novinara da istinu isteraju do kraja ništa ne može biti sporno, ipak bi mnogi mogli reći da to više i nema neki praktičan značaj. Da ćutanje policije govori samo za sebe i da je istina već dobila satisfakciju. Međutim, ovaj potez udruženja novinara ima nesporan načelan značaj, jer ukazuje na jedan fenomen koji je od nemalog značaja za (lošu) ocenu odnosa vlasti prema, Ustavom i zakonom zajamčenim pravima javnosti, ne samo u ovom slučaju već generalno.
S tim u vezi dobro je podsetiti se na neke podatke koji govore kako se kod nas obezbeđuje zaštita prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ti podaci govore da u otprilike dve trećine slučajeva poverenik za informacije ne mora da donosi rešenje, da nalaže, jer već nakon njegove prve intervencije organ vlasti daje tražiocu informaciju koju mu je prethodno uskratio. U preostaloj trećini slučajeva, kada je potrebno i da formalno nalaže, poverenik donosi odgovarajuće rešenje. U velikoj većini slučajeva postupa se po tim rešenjima. Ipak, u jednom broju slučajeva organi vlasti nisu postupili po nalogu poverenika, iako je isti za njih obavezujući. Statistički, reč je o vrlo malom procentu u odnosu za ukupan broj. Ipak, ako se bolje pogleda kvalitet i struktura ovakvih informacija, a posebno ako se ima u vidu principijelni značaj ovakvog „otpora“ zakonu, onda je jasno da se radi o pitanju koje je neodgovorno potcenjivati.
Zakonodavac je, valjda imajući to u vidu, izričito predvideo da su rešenja Poverenika obavezujuća, a da njihovo izvršenje u slučaju potrebe obezbeđuje Vlada Srbije. Međutim, činjenice govore da njegovu nameru odgovorni nisu shvatili baš ozbiljno. Naime, u tih stotinak slučajeva u kojima su građani, novinari, mediji, NVO i drugi od Vlade tražili da obezbedi izvršenje rešenja poverenika, ona to bukvalno ni jedan jedini put nije učinila.
Jedino objašnjenje koje je pruženo, a i to nezvanično, u pola glasa, bilo je da je problem u tome što „nije uređen“ način na koji bi Vlada trebalo da izvršava ovu svoju obavezu. Ovo „opravdanje“ u početku primene Zakona možda je i moglo biti prihvatljivo. Nekoliko godina kasnije – nije. Utoliko pre što na formalne predloge poverenika da Vlada ovlasti neko od svojih radnih tela da obezbeđuje izvršenje rešenja poverenika, ona nije reagovala.
Može li biti sporno šta predstavlja, u kontekstu realnog ostvarivanja prava javnosti, tolerisanje ovakve situacije? Ne može. Bez obzira na to šta je subjektivni razlog, „doslednost“ vlasti u nepreduzimanju mera potrebnih za istinsko ostvarivanje Ustavom i zakonom proklamovanih prava, objektivno predstavlja ne samo poigravanje s tim pravima već i (in)direktno pozivanje na njihovo kršenje.
Rodoljub Šabić
Autor je poverenik za informacije
