ENKada jedan sud ne poštuje slobodu medija, ujedno se država Srbija ogrešuje o međunarodne obaveze. Svaki put kada medij bude učinjen odgovornim za nešto za što ne bi smeo da odgovara, to je direktno gušenje slobode – ocenjuje Vladimir Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta univerziteta Union odgovarajući na pitanje Danasa kako prolaze mediji u sudovima sa stanovišta zajamčene slobode medija.
Neposredan povod za ovaj razgovor je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu (sudija Vesna Stanković) koju je potvrdio i Okružni sud u Beogradu (predsednik Veća sudija Tamara Uzelac Đurović i članovi Veća Dobrila Strajina i Miloš Milošević) kojom je Danas osuđen na visoku novčanu kaznu zato što je objavio fotografiju s javnog skupa, bez saglasnosti jedne učesnice koja se prepoznala na toj fotografiji. Danas, inače, ovim povodom poziva stručnu javnost na raspravu o kaznenoj politici prema medijima. Razgovor sa istaknutim ekspertom za medijsku regulativu prof. Vladimirom Vodinelićem predstavlja doprinos osvetljavanja ovog pitanja.
Ima li posledica zbog kršenja međunarodnih sporazuma?
U dva postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu – a reč je o slučajevima Lepojić i Filipović – Srbija je izgubila zbog sudskog nepoštovanja člana 10 koji jemči slobodu medija. Naši sudovi su presudili suprotno onome što je obavezujući standard te slobode. Recimo, u slučaju Lepojić sud je zauzeo stav koji je direktna negacija onoga što je već decenijama moralo biti poznato kao evropski standard – da su javni funkcioneri i političari dužni da pokažu veću trpeljivost i toleranciju od ostalih, i da mogu da računaju samo na nepotpuniju zaštitu nego ostali građani. I slučaj Kokar protiv Danasa nastavlja jednu takvu neveselu liniju u sudstvu.
Ima li u tom slučaju i krivice?
– Zbog štete odgovarate ako vam se može pripisati u krivicu, a bez krivice, ako je posredi slučaj za koji je propisana odgovornost iako niste krivi. Ovaj slučaj ne potpada pod takve, jer nema nijedne norme koja bi za ovakvo prouzrokovanje štete predvidela odgovornost bez krivice. Takva, tzv. objektivna odgovornost ne praktikuje se nikada za medije, budući da bi preterano ograničila slobodu medijske delatnosti. I po Zakonu o javnom informisanju odgovorate za štetu samo ako ste krivi. Sudovi su u ovom slučaju prevideli da, kad se radi o odgovornosti medijskih poslenika, važe drugačija pravila nego kad se radi o odgovornosti tramvajdžija, lekara, pravnika… Za nas koji nismo medijski poslenici, pretpostavlja se da smo, ako smo prouzrokovali štetu, za nju i krivi. Da ne bismo odgovarali, moramo da oborimo tu pretpostavku krivice, dokažemo da nismo krivi. A kako je kod novinara?
– Obrnuto. Ako se utvrdi da je svojom radnjom prouzrokovao neku štetu, neće se smatrati krivim, nego se to mora dokazati. Dokazati novinarevu krivicu znači dokazati da postoji neki stepen krivice – namera ili nepažnja. Ovde je teškoća, kako rekoh, već u tome što nema uzročne veze. Ali, i kad bi je bilo, problem je što nema krivice.
Šta je sud prenebregnuo?
– Pošto se krivica ne pretpostavlja za medijske poslenike, postojanje krivice moralo je biti dokazano u sudskom postupku. Sudovi se, međutim, uopšte nisu bavili utvrđivanjem krivice, kao da se ona pretpostavlja, mada u Zakonu o javnom informisanju izričito stoji da novinari i drugi medijski poslenici, uključujući odgovornog urednika, odgovaraju samo u slučaju dokazane krivice. Krivi su ako su propustili dužnu novinarsku pažnju, a to sud mora pozitivno da utvrdi.
U kakvoj korelaciji su tekst i fotografija?
– Ivan Torov koji je autor teksta uz fotografiju zbog koje je Danas osuđen, celim tekstom izražava jedan svoj stav, jedan vrednosni iskaz, tj. mišljenje. Izražava stav prema tome da su svi poraženi i da niko nema razloga da slavi, što stoji već u naslovu „Svi poraženi slave pobedu“. Iskazuje jedan negativan stav prema svim trima stranama – smatra da niko nema razloga da slavi zbog napada na Srbiju, ni godinu dana pošto se napad dogodio, ni u međuvremenu. Za NATO kaže da je upravo tada, godinu dana posle bombardovanja, obznanjeno kako je 31.000 granata sa osiromašenim uranijumom bačena na Srbiju. To bi bilo dovoljno da se bilo ko uzdrži od bilo kakvog slavlja. Za kosovske Albance govori da su upotrebili situaciju kako bi ostvarili nezavisnost i jasno se vidi da on takav način ne podržava. Takođe nema razumevanje za Miloševića i one koji su ga na razne načine podržavali u stavu povodom NATO-bombardovanja. Njegovo mišljenje da niko nema razloga bilo šta da slavi je vrednosni sud, mišljenje, za koji postoji sloboda, kao što bi neko drugi mogao tvrditi, misliti suprotno. Ako se u to dira, dira se u slobodu izražavanja, a kada je reč o medijima dira se u slobodu medija. Sud uopšte nije obratio pažnju na prirodu toga iskaza iz tog teksta, pa onda ni na prirodu veze između teksta i fotografije koja ga prati.
Čime se sud bavio?
– Sud kaže da je u konkretnom slučaju objavljivanjem fotografije povređeno pravo na lik, odnosno pravo svakoga da odluči kada će biti objavljena fotografija na kojoj je prikazan. Tu leži dalji problem presuda, jer ovaj slučaj nema ništa s pravom na lik, bez obzira na to što je reč o upotrebi jedne fotografije. Pravo na lik je pravo svakoga ko je prikazan na nekom obliku fiksiranja lika, bilo da je to statička slika ili dinamička slika, crtež, fotografija, video-snimak itd., da odluči hoće li taj oblik fiksiranja biti dostupan nekom drugom i javnosti, pa je, u načelu, za objavljivanje fotografije potreban pristanak prikazanog. Ali, za dopuštenost objavljivanje nečije fotografije bez njegove saglasnosti nije uvek važno pravo na lik, nego to mogu biti neka druga prava, recimo, pravo na čast i ugled, pravo na ljudsko dostojanstvo, pravo na identitet, autentičnost. Ključno je da se sa stanovišta baš onog prava koje je merodavno, ispita da li je u nekom slučaju dopušteno objavljivanje bez saglasnosti prikaznog lica.
Je li u ovom slučaju bila potrebna saglasnost?
– Kada se radi o fotografiji poput konkretne – nije potrebno tražiti pristanak, ne samo građanke Kokar, nego ni još četiri osobe koje su na fotografiji isto tako prepoznatljive kao i ona. Sud kaže da se bez pristanka sme objaviti fotografija koja prikazuje mnoštvo likova samo ako se niko fotografisan ne da prepoznati. Takav stav je besmislen, jer, ako se ne vidi ko je na fotografiji, onda naravno ni od koga nikada ne treba tražiti saglasnost, pošto ničije pravo na lik nije tangirano. Zakon kaže baš suprotno nego sud i izričito daje primere slobodnog objavljivanja fotografija demonstranta, fudbalske publike i sl. Upravo se radi o tome da ako snimite neko takvo mnoštvo, mada su snimljeni prepoznatljivi, nije potrebno da oni daju saglasnost za objavljivanje. Kada je osoba deo mnoštva, nije potrebna njena saglasnost jer se ne prikazuje ona individualno, nego prizor koji predstavlja određeno mnoštvo.
Zašto je onda sud odlučio drugačije?
– Presuda kaže da je osoba prikazana kao sastavni deo jednog skupa čiji je motiv okupljanja uvredljivo prikazan, iako nije učestvovala na skupu, pa bi čitalac mogao reći: „Aha, vidi ona slavi to što je Milošević pobedio u ratu protiv NATO“. Kad bi to doista bilo tako u ovom slučaju, ne bi se uopšte radilo o povredi prava na lik, nego o povredi jednog drugog prava koje naši sudovi teško, ali ponekad prepoznaju. Svako od nas ima pravo na identitet, da mu se ne pripisuje ono što on nije, i da mu se ne poriče ono što jeste. U slučaju da je njoj pripisano da je ona bila učesnik određenog skupa, a nije, onda bi to bila povreda prava na identitet. Da je ona, recimo, putem fotomontaže prikazana kao učesnik na skupu, iako nije na njemu učestvovala, da snimak nije autentičan, onda bi to predstavljalo povredu prava na identitet, ili da je prikazana kao da je učestvovala na jednom skupu a u stvari je snimljena na nekom drugom. Međutim, ovde čak nije ni tako.
