ENDragan Bujošević jedan je od vodećih beogradskih novinara već duže od jedne decenije, pre svega zato što se u svojim napisima i televizijskim i radijskim emisijima uporno i dosledno drži najviših profesionalnih standarda i kriterijuma. Taj naizgled jednostavni etički novinarski zadatak on postiže prateći najčešće mutna i protivrečna politička previranja koja karakterišu javni život Srbije, a u kojima su mnogi tobože samostalni politički hroničari ili takozvani nezavisni analitičari izgubili kredibilitet.
Pri tome Bujošević majstorski demonstrira onu jednostavnost saopštavanja i čvrstinu logičkog rasuđivanja koje su karakterisale ono što se nekada nazivalo „beogradski žurnalistički stil“, a što je danas u velikoj meri kompromitovano prostačkim pojednostavljivanjem složenih društvenih sukoba i gotovo psovačkim navijanjem za neku od krajnje trivijalizovanih političkih opcija koje se nude Srbiji – ne u javnom, već u nekom drugačijem interesu. To ne znači da se Bujošević ne izjašnjava jasno za demokratske vrednosti i da ima ravnodušan stav prema kursu vodećih društvenih snaga, već znači da se on kao novinar drži činjenica, da prepoznaje šta ko na duži rok hoće, ko čemu teži i šta je realno i moguće. Njegove ocene i prognoze su – kao što to novinarski zanat traži – realistične, obrazložene i nedvosmislene.
Bujošević je kao profesionalni novinar stasao u Politici, u kojoj je jedno vreme bio i urednik engleskog izdanja tog lista, ali se u teškim godinama Miloševićeve vlasti odvažio da se pridruži opozicionim glasilima, pa je kao jedan od najbližih saradnika pokojnog Slavka Ćuruvije kao glavni urednik vodio i poznati nedeljnik „Evropljanin“ u kome su objavljene neke od najžešćih kritika tadašnjeg političkog kursa Srbije, a koji je – uz još nekoliko tadašnjih slobodnih listova Srbije, među kojima je i Danas – teško kažnjavan po zloglasnom Šešeljevom zakonu o štampi – da bi u jesen 1998. bio i zabranjen.
Kasnije će u NIN-u, gde i danas radi, nastaviti s pisanjem nepristrasnih i samostalno izvedenih političkih analiza. Najširu novinarsku popularnost steći će televizijskom emisijom „Nije srpski ćutati“ na nekadašnjoj BK televiziji. Upravo ta serija aktuelnih televizijskih intervjua, u kojima je Bujošević uvek pokazivao da ume da nametne ključnu temu dijaloga i da istera na čistinu shvatanja i stavove sagovornika, a da pri tome stalno čuva i svoj, i dignitet svojih sagovornika, i danas dobro funkcioniše u njegovim razgovorima koje vodi na Televiziji Enter.
Dragan Bujošević okušao se i u domenu publicistike, pa je knjiga, koju je sačinio u koautorstvu s Ivanom Radovanovićem – „5. oktobar – Dvadeset četiri sata prevrata“ (američko izdanje 2003) postala nezaobilazni dokument za svakog istraživača o dramatičnim danima u Srbiji na prelazu iz starog u novi vek. U toj publikaciji, koja se pojavila samo nekoliko sedmica nakon prelomnog događaja za noviju istoriju Srbije, nema nijedne činjenice koju su kasnija istraživanja opovrgla, a pažljivom analizom čitalac može prepoznati i glavne „tačke razlaza“ koje će diversifikovati potonju političku scenu Srbije i izazvati teške posledice.
Za razliku od mnogih beogradskih političkih novinara, Dragan Bujošević i u najaktuelnijim zbivanjima pokazuje ne samo razumevanje glavne političke matice Srbije nego ponovo pokazuje i sluh za nove ideje, nove lidere i nove društvene snage, pokazujući da ne žali truda da u svakom trenutku bude potpuno pripremljen i za samo naizgled rutinske novinarske poslove u kojima su arogancija i inercija najopasnije napasti. Bujošević to zna. Zato je njegovo novinarstvo hrabro i živo, jer ne podleže ni profesionalnim ni ideološkim stereotipima, već se čvrsto drži novinarskog zanata.
