ENO problemima medija, napadima na novinare, borbi protiv monopola države nad informacijama i ograničenjima sa kojima se suočavaju privatni mediji za Danas govori Dejvid Dadž, direktor Međunarodnog novinarskog instituta (IPI).
Jedna od rasprava na panelima u okviru Kongresa IPI bila je i borba protiv piraterije u vestima. Kako se boriti protiv toga i kako se zaštititi?
– Mislim da je veoma važno da postoji diskusija o tome na međunarodnom nivou. Sama prezentacija bila je usmerena ka tome da mediji shvate da je zaštita njihovih autorskih prava i njihove intelektualne svojine veoma važna. Moram da kažem da smo mi kao Međunarodni novinarski institut blago zabrinuti, jer to nije samo pitanje slobode štampe. Kao organizacija podržavamo sve one medije i organizacije koje štite svoju intelektualnu svojinu, ali je pitanje koliko slobodna informacija ohrabruje vaše medijske organizacije. To je pitanje za vlasnike i urednike. Opasnost od preslobodnog tržišnog takmičenja može uveriti konzumente da će vesti uvek biti slobodne. Imate Evropski sud za ljudska prava na kojem možete potražiti zaštitu svojih autorskih prava.
Dakle, kako kao ugledna novinarska organizacija možete da sprečite pirateriju, odnosno krađu informacija?
– Mnoge organizacije se bolje bave zaštitom intelektualne svojine nego mi. To otvara drugi problem sa kojim se medijske organizacije suočavaju u vezi sa intelektualnom svojinom. Jedan su, na primer, sportski događaji. Pitanje vesti ili pitanje „odbrane“ određenog događaja, jer su sponzori u stvari platili da se o tome izveštava. IPI je bio veoma raspoložen da se na Svetskom fudbalskom prvenstvu zaštiti pravo novinara da izveštavaju, na primer o incidentu sa udaranjem glavom, koji je francuski reprezentativac Zinedin Zidan napravio na finalnoj utakmici sa Italijom. Mediji o tome neko vreme nisu mogli da izveštavaju, a to sprečava dobru i kvalitetnu informaciju. Ne vidim razlog zašto se na sportskim događajima sprečavaju mediji da prenose ono što se dešavalo, jer izveštavanje o tome je dobro za svakoga.
Čuli smo na kongresu i da države, naročito na Balkanu, i dalje pokušavaju da zadrže monopol nad informacijama, kroz državne agencija i da ne žele da sarađuju sa privatnim agencijama. Može li IPI pomoći privatnim agencijama da otvore državne institucije za dobijanje informacija?
– Da, to je jedna od stvari zbog koje smo zabrinuti. Ako, na primer, odete u Afriku, jedna od činjenica je da novinari bivaju zatvarani samo zbog pisanja priča. Ako pričate sa nekom afričkom vladom, a to nije u svim državama, ljudi su uplašeni da daju informacije novinarima, dok je u Evropi potpuno drugačije. U Africi ne daju informacije, jer ne postoji kultura davanja informacija medijima. Kada imate rokove da u svojim novinama napišete i predate priču, često se ne uspeva dobiti zvanična izjava, ali vas onda uhapse i odvedu u zatvor zato što informacija nije zvanično dobijena od vlade. IPI je u više navrata kritikovala te vlade što ne dozvoljavaju novinarima da od nje dobijaju informacije. Pokušali smo da ljude iz vlade i novinare udružimo i da ih ohrabrimo da će biti mnogo sigurniji bez skrivanja informacija. U Africi vlade radije zadržavaju informacije nego da ih podele sa medijima. IPI je pokušao da ih ohrabri i sugerisali smo im da postave portparola za medije od koga bi novinari dobijali sve neophodne informacije, koje bi dobili samo da ugovore intervju sa ministrom.
U nekim aspektima Srbija bi mogla da se poredi sa Slovenijom i Slovačkom i možda je ovde čak i bolja situacija za medije. U Sloveniji vladu optužuju da vrši pritisak na medije već duže vreme, kao i u Slovačkoj. Nisam siguran da je to tako i u Srbiji.
Kako zaštititi novinare?
– Jedna struja u IPI ne želi da zakoni štite novinare. Veoma je bitno imati jaku ustavnu zaštitu medija i slobodu medija, ali i jaku institucionalnu podršku medijskim organizacijama, novinarskim udruženjima. Imamo otvoren forum u kojem učestvuju novinari i urednici iz svih zemalja sveta i oni govore o problemima, ali su i dalje veoma bitna novinarska udruženja koja će biti maksimalno posvećena podršci novinarima u istraživanjima. Potrebno je da političari budu manje osetljivi na pisanje medija, jer prečesto unose emocije u određenu situaciju. Najgore što može da se dogodi u medijskom umrežavanju je da imate veoma osetljive političare koji će da govore – ne sviđa mi se to što pišete ili ne slažem se sa pitanjem, vi ste izdajnik. Nažalost, suviše često se mediji i vlada udružuju u ćutanju. Ali ako mediji računaju na prosečnog građanina da shvati da nešto nije istina, to nije fer prema građanima, jer običan građanin nema prilike da kaže da nešto nije istina. Političari mogu da uđu u zgradu parlamenta, daju intervju, a sve što kažu je vest.
Mislite li onda da je potrebno izbaciti političare iz vesti?
– Ne, mislim da morate ohrabriti političare da imaju više sluha za medije. Naravno, samo što političare u Srbiji baš briga za medije. Sve što se objavi u ozbiljnim medijima prolazi bez njihove reakcije, nema čak ni institucionalne reakcije na jako kvalitetne priče.
– To je onda stvarno tužno. Činjenica je da političari i novinari trebaju jedni drugima. Političari moraju da pošalju poruku narodu, a novinari tu poruku prenose. Ako se ta veza naruši toliko da političari ne govore uvek istinu, onda to potkopava kredibilitet medijskih organizacija, ali i političara. Ako imate više ljudi koji ne veruju medijima, biće i manje glasača na izborima, jer ne veruju političarima. Političari i novinari trebaju jedni druge. Oni su na istom brodu. Ako provode vreme prepirući se niko ih u budućnosti neće slušati, a to šteti i političarima i novinarima.
U Srbiji imamo situaciju da čak 40 odsto stanovništva nikada ne izlazi na izbore.
– Ljudi postaju ravnodušni prema vestima, pa ih zato više ne slušaju. Oni su više zainteresovani za poznate ličnosti, ali su i ravnodušni prema političarima. Pitanje je kako obnoviti tu vezu, jer širom sveta postoji ravnodušnost prema vestima. Ljudi su sve više ravnodušni prema onome što se događa.
Kako se boriti protiv monopola države u oblasti informisanja?
– Osnovno je da se kreira javni servis u institucijama. Što je bolja veza vlade i medija, to će i taj javni servis bolje raditi. Mora da se napravi jasna razlika između ovoga. Možete ga nazivati javni servis po imenu, ali u stvarnosti je država imenovala osobu A, B, C i D u upravni odbor tog javnog medija i oni će glasati kako ja kao ministar hoću, a to nije dovoljno dobro. Zato se mora raditi jako mnogo da institucije budu potpuno nezavisne.
Na raspravi o privatnim novinskim agencijama i državnim agencijama čuli smo da se Slovačka žalila EU da država ima monopol na informacijama i da ne želi da ih daje privatnim novinskim agencijama, nego samo državnoj. EU je rekla da nije njihov posao da regulišu to pitanje, što je zatvorilo krug. Šta uraditi u ovoj situaciji, jer je, kako smo čuli, slično i u Sloveniji, Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni i Srbiji?
– Ovo je moj lični stav, ne obavezno i stav IPI. Mislim da EU ima veliki problem, jer se koncentrisala na ekonomiju, a ne na prava. Potrebno je da se institucije koncentrišu na ljudska prava. Takođe, jako je bitno i uklanjanje krivičnih dela za novinare iz krivičnog zakona. To nije samo bitno za EU, nego i za Balkan. Svojevremeno sam rekao slovenačkom predsedniku i svim ministrima sa kojima smo se sastali kao predstavnici IPI da ako uklone krivična dela za pisanje medija, uticaće i da ostale zemlje iz regiona urade to isto. Austrija je to uradila i uticala je na Sloveniju, Velika Britanija, Francuska bi takođe mogle da utiču.
Da, ali čuli smo na toj istoj raspravi da ni ulazak u EU nije rešio problem. Bugarska i Rumunija, recimo imaju isti problem.
– Sugerisao bih, a ovo je moje lično mišljenje, da mora da se izvrši proces ponovne harmonizacije, jer ne može da se stane ulaskom u Evropsku uniju, nego mora da se nastavi. Naročito je važno uvideti značaj slobode medija, iako je zemljama EU dozvoljen individualni pristup tom pitanju. Potrebno je veće razumevanje političara za slobodno i nezavisno novinarstvo.
Aleksandar Roknić
