ENNakon godinu dana, zaključujem da i pored realnih očekivanja i mogućnosti koje predviđa Akcioni plan za primenu Medijske strategije, kapaciteti i pozicije ministarstva u domenu informisanja nisu ojačani činjenicom da je ministarka Maja Gojković ujedno i potpredsednica Vlade. Ministarstvo kulture i informisanja godinu dana funkcioniše bez državnog sekretara što je ranije bilo nezamislivo. Primena pomenutog Akcionog plana u ozbiljnom je zaostatku i nikakve izmene rokova u hodu ne mogu to popraviti.
Rešavanje problema koje je notirala Vladina Medijska strategija se odlaže do usvajanja i primene novih zakonskih rešenja koja utiču na rast frustracija i nezadovoljstva. Umesto ubrzanog rešavanja problema iz domena projektnog sufinansiranja, zloupotrebama se nepotrebno multiplikuju problemi na nižim nivoima vlasti, što ozbiljno dovodi u pitanje pomenuti koncept inaugurisan važećim zakonom.
Dosadašnji rad na izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i medijima plastično pokazuje sve slabosti pomenutog postupka. Nesporna inkluzivnost i transparentnost postupka dovedeni su u pitanje rukovođenjem brojnom Radnom grupom od čak 35 članova koja odlučuje konsenzusom. Negativne strane ovakvog pristupa, u kojem Ministarstvo odbija da preuzme lidersku poziciju, dovode do apsurda da će predstojeća javna rasprava po prvi put biti organizovana uz navođenje alternativnih zakonskih rešenja. Problem je što su neka od tih rešenja suprotna Medijskoj strategiji i dosegnutim međunarodnim standardima u ovoj oblasti. Mišljenja sam da će odsustvo jasnog određenja od strane Ministarstva u pogledu spornih alternativnih rešenja doprineti još većoj konfuziji na ovom polju.
Uvođenje SOS telefona i kontakt tačaka u policiji i tužilaštvu za ugrožene novinare, kao i najava nespornih izmena Krivičnog zakona koraci su u dobrom smeru koji moraju biti praćeni konkretnim pomacima u praksi. Neodrživo je da Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara nastavi da funkcioniše u okrnjenom sastavu, bez jasnog signala da je načinjen dogovor koji bi prevazišao postojeći konflikt između vlasti i medijskih i novinarskih udruženja koji se dodatno pothranjuje incidentima u kojima su predstavnici medija i nevladinog sektora meta.
Ukidanje finansiranja RTS-a iz budžeta uz povećanje takse je pozitivna odluka ali je nedovoljna sve dok se Radio-televizija Vojvodine finansira na način koji je odavno trebalo napustiti.
Bilo bi pogubno ako se vlast i ministarstvo uljuljkaju pojedinim formulacijama iz godišnjeg izveštaja Evropske komisije. I dalje postoji mnogo toga što je započeto, poput izmene zakonskog okvira, nezavršeno – poput sudskih postupaka za ubistvo Slavka Ćuruvije, napada na Milana Jovanovića ili nezapočeto, poput sudskog procesa za ubistvo Milana Pantića.
Uskoro ulazimo u treću godinu primene petogodišnje Medijske strategije, kada reči moraju da prerastu u dela. Nažalost, brojne kontraverze u medijskoj sferi nastaviće da nas opterećuju i u budćnosti. Ako se tome dodaju zakazani izbori na proleće, plašim da nas čeka izvesni status quo u resoru Ministarstva kulture i informisanja. To je razočaravajući ishod ako se zna da se prva godina mandata po običaju koristi za hrabre i brze iskorake. Izgleda da ćemo morati da sačekamo formiranje nove Vlade da bi uvideli šta se iskreno smera u oblasti u kojoj sektor medija sve češće žrtvovan zbog straha ili nezainteresovanosti resornih ministara koji se fokusiraju samo na kulturu. To mora da se promeni, jer sve za sada liči na kupovinu vremena.
