ENVeoma su visoki procenti privrednih subjekata koji su primorani na korupciju i onih koji, zato što na nju nisu pristali, snose veliku štetu ili propadaju. Korupcije ima svuda a posebno u zdravstvu, pravosuđu i izvršnoj vlasti. Tolika je da se može suzbijati samo uz trajnu i koordiniranu saradnju svih organa i tela sa odgovarajućim nadležnostima.“
Gore navedene ocene imao sam prilike da vidim u izveštaju s velikog antikorupcijskog skupa koji je nedavno održan u Zagrebu, uz učešće predstavnika svih antikorupcijskih organa i tela Hrvatske. Na njemu je, pored ostalog, iznet i podatak da, zbog korupcije, njihova privreda gubi godišnje milijardu i trista miliona dolara.
Izveštaj sa pomenutog skupa bio mi je zanimljiv, pre svega zato što ocene koje sadrži snažno asociraju na naše prilike i veoma liče na one koje se kod nas često čuju. I naravno, zato što provociraju pitanje – kolika je šteta od korupcije kod nas? Upuštanje u pretpostavljanje iznosa te štete kod nas, uz korišćenje na primer hrvatskog parametra, moglo bi biti zanimljiv logički eksperiment. Ne toliko zbog toga što bi doveo do nekog bar približno tačnog iznosa, već više zbog toga što bi neminovno podsetio na neke stvari na koje se nedopustivo često zaboravlja.
Logična je pretpostavka da između dve zemlje, ona čiji stepen korupcije objektivni posmatrači percipiraju kao veći, a sama je veća, sa više stanovnika i većim društvenim proizvodom, svakako mora, bar u apsolutnim iznosima, da trpi znatno veću štetu. Osim, razume se, ako ubrzano ne uspostavlja i razvija potrebne, snažne antikorupcijske mehanizme.
Što se tiče mesta i ocene na Globalnom indeksu percepcije korupcije (CPI), Srbija je na ovom u svetskim razmerama autoritativnom indeksu koji rangira gotovo sve zemlje sveta, ocenjujući korupciju u njima ocenama od 0 do 10, završila 2007. godinu na deobi 83-87 mesta, sa ocenom 3,4. Da bismo znali šta tih 3,4 stvarno znači, dobro je da se podsetimo na neke stvari. Srbija se prvi put na CPI-u pojavila 2000. s katastrofalnom ocenom 1,3. Sledeći put rangirana je 2003. sa ocenom 2,3, da bi u naredne tri godine popravljala ocenu na 2,7, pa 2,8, pa 3,0. Za 2007. dobili smo pomenutih 3,4. Neki relativiziraju ovaj poslednji „skok“ tvrdnjama da je posledica činjenice da se ocena ne odnosi na teritoriju Kosova, a prvi put je odvojeno tretirana i Crna Gora, a oba ova subjekta imaju sa korupcijom i ozbiljnije probleme od naših. Ali, kako bilo da bilo, ova ocena ima nespornu vrednost kao najviša koju smo do sada dobili i kao ocena koja nam je omogućila najbolji plasman koji smo do sada imali.
Naravno, treba znati i to da je još uvek reč o veoma lošoj oceni koja je jako daleko od takođe ni slučajno naročito dobrih 4,1 koje je zaradila Hrvatska, a još dalje od 5,0, što je prva ocena koja se smatra prihvatljivom.
Naše stanovništvo je, zna se, daleko brojnije od hrvatskog. Statistika kaže da Srbija ima desetak miliona stanovnika, odnosno preko sedam i po miliona bez KIM, dakle u svakom slučaju znatno više od približno četiri i po miliona, koliko ima Hrvatska. Tako, mada susedi imaju mnogo veći društveni proizvod po glavi stanovnika, imamo i za bar desetak milijardi dolara veći ukupan društveni proizvod od njih.
Što se naših antikorupcijskih organa i tela tiče, u javnosti je prilično dobro poznato da svi oni rade u „neadekvatnim uslovima“. Manje je poznato šta to stvarno znači. Nemam volje, a mislim da nema ni potrebe da se upuštam u elaboriranje konkretne situacije svakog, sa, bar na papiru, podugačkog spiska raznih naših organa koji, u preventivnoj ili represivnoj sferi antikorupcijskog delovanja, imaju neku manju ili veću ulogu.
Za ovu priliku biće dovoljno osvrnuti se na neke činjenice koje govore u kakvim uslovima deluju dva veoma važna antikorupcijska organa – Uprava za javne nabavke i Državna revizorska institucija. Prva radi u prostornim uslovima koji bi se slobodno mogli nazvati katastrofalnim. Druga „radi“ bez ikakvih. Četrdeset zaposlenih u Upravi za javne nabavke, uključujući i ljude Komisije za zaštitu prava ponuđača na tenderima za javne nabavke, radi u prostoru od 160 kvadratnih metara. A Državna revizorska institucija nema ni to, nema nijednu prostoriju koju bi mogla nazvati svojom. Bilo bi dobro uporediti ove (ne)uslove sa uslovima u kojima deluju neki drugi državni organi, čiji racio postojanja nije uvek lako shvatiti, ili organi koji su do juče bili sasvim mali a čija struktura je hipertrofirala, pre svega kroz broj funkcionera najrazličitijeg ranga. Neshvatljivo je da ljudi iz izvršne vlasti čija je obaveza da obezbede uslove za nesmetan rad organa čije delovanje nam već štedi ili bi moglo uštedeti još stotine miliona evra, ovakvo stanje tolerišu ne mesecima, već godinama. Bar dva veoma dobra razloga ne samo da govore, nego „vrište“ protiv takvog odnosa. Jer, ne samo zbog štete, kolika god da je, već i zbog sramote, krajnje je vreme da se to, konačno promeni.
Rodoljub Šabić
Poverenik za informacije od javnog značaja
