ENKada je Vlada utvrdila i uputila na usvajanje Narodnoj skupštini Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, smatrao sam svojom obavezom da ukažem na to da je odredba čl. 45. st. 2. izuzetno loša, čak opasna. Rečje o odredbi koja predviđa da se ovlašćenja nadzornog organa (poverenika) da ima uvid u podatke, zbirke podataka i prostorije, ovlašćenja inače neophodna za normalno obavljanje funkcije, „mogu ograničiti iz razloga državne ili javne bezbednosti… sve dok ti razlozi traju“.
Odredba je bila artikulisana tako da je činila izvesnim samo to da se ovlašćenja nadzornog organa „mogu ograničiti“, a ostavljala je neizvesnim ko bi to sve i po ko zna kakvoj proceduri, mogao da vrši to ograničavanje. Tako su ostavljane široke mogućnosti nedefinisanom, ali ogromnom broju subjekata za neovlašćeno prisluškivanje, snimanje, presretanje interneta, i sve druge oblike nezakonite obrade podataka o ličnosti, i to bez ikakvog rizika, jer svaki eventualni pokušaj nadležnog organa da to spreči, mogu jednostavno da otklone prostim izmišljanjem razloga iz st. 2. čl. 45. Onima koji po zakonu treba da budu nadzirani ostavljena je mogućnost da sami odlučuju da li će onom ko treba da ih nadzire dopustiti da to radi. Upozorio sam Vladu da ovakva rešenja ne postoje apsolutno nigde u uporednom pravu, da je to rešenje u gruboj suprotnosti sa obavezama koje smo preuzeli potpisivanjem Dodatnog protokola uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, te da je ispod nivoa ovlašćenja zaštitnika prava koji je utvrđen postojećim, 1998. donetim zakonom.
Međunarodni dokumenti, naravno, daju mogućnost da se građanima u određenim slučajevima uskrati zaštita, ali postojanje zakonskih uslova za to uskraćivanje ceni, i pravo i informacije uskraćuje upravo nadzorni organ (u našem slučaju poverenik), a ne oni u odnosu na koje se zaštita jemči. U suprotnom, zaštite nema. Zato je rešenje iz st. 2. čl. 45. u gruboj, teško shvatljivoj suprotnosti s položajem i ovlašćenjima koja su za nezavisne nadzorne organe predviđeni npr. članom 28. Direktive 95/46 EZ ili članom 1. Dopunskog protokola uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka.
Nisam uspeo da ubedim Vladu da promeni svoj stav. Nije to uspeo ni zaštitnik građana, koji je iskoristio svoja ovlašćenja i formalno podneo amandman kojim je tražio brisanje stava 2. Predloga zakona. Ipak, pred samo okončanje skupštinske rasprave o Predlogu zakona pojavio se, u vidu amandmana koji je utvrdio Odbor za pravosuđe, a Vlada prihvatila, „kompromis“, koji sam pomenuo na početku.
Amandman koji je Odbor utvrdio jeste zadržao mogućnost ograničenja ovlašćenja nadzornog organa (poverenika), ali je unošenjem dva nova stava u celu stvar uključio Vrhovni kasacioni sud, tako što je predvideo da su ta ograničenja moguća samo nakon pribavljanja odgovarajućeg mišljenja predsednika tog suda. Dobro je što je Vlada odustala od rešenja koje je represivnim organima davalo potpuno „odrešene ruke“ i što je sad za celu stvar potrebno bar mišljenje još jednog „organa“ – predsednika Vrhovnog suda. Ali, nije dobro što je Vlada opet išla na „originalno“ rešenje koje je sa stanovišta nekih osnovnih pravnih postulata, diskutabilno. Rešenje se npr. zasniva na „organu“ koji to nije, jer sud jeste, ali predsednik suda nije organ, kao i na „obaveznosti“ nečeg što nije obavezujuće, jer ničije mišljenje, u pravu, nije obavezujuće. Ali, od ovih „sofisticiranih“ primedbi, zanimljivije je to što bi primena istog rešenja mogla ugrožavati, a ne štititi bezbednosne interese koje Vlada valjda želi da štiti.
A valjda je tu rečo želji da krug lica koja mogu da znaju da je rečo „specifičnoj“ obradi podataka, odnosno o tome da se neko, s opravdanim razlogom, na primer zbog sumnje na kriminalne aktivnosti, na osnovu odluke suda nalazi „pod merama“ organa bezbednosti, bude što je moguće uži. Međutim, zaboravlja se da nadzorni organ (poverenik), ima formalno obaveze prema svakom ko mu se obrati. On mora da postupa po zahtevu, da na njega odgovori. U svetu se u ovakvim situacijama nadzornom organu obavezno omogućava da se uveri da je rečo zakonitoj obradi podataka. A ta činjenica, razume se, pretpostavlja njegovu obavezu kao i obavezu njegovih saradnika, da sve informacije o „obradi“ čuvaju kao tajnu. A da nadzorni organ, makar i indirektno, ne bi otkrio tajnu, zakonom se utvrđuje mogućnost da odgovarajućim postupcima otkloni eventualno prisutnu sumnju podnosioca zahteva. To čini, na primer, obaveštenjem da su ovlašćena lica nadležnog organa izvršila proveru i konstatovala da se ne vrši nikakva obrada podataka. A šta može da radi nadzorni organ kojem je uskraćena mogućnost da proveri da li je rečo zakonitoj ili nezakonitoj obradi? Može, u najboljem slučaju, da ćuti, i po zahtevu i po urgencijama.
Polazeći od svega rečenog, ubeđen sam da „kompromisno“ rešenje što pre treba zameniti nekim manje „originalnim“, nekim koje postoji u bar još nekoj zemlji na svetu.
Rodoljub Šabić
Poverenik za informacije od javnog značaja
