ENZaprepašćenim domaćinima Bramerc je pomenuo imenom i prezimenom seriju „Moj rođak sa sela“ u kojoj se veličaju Mladić, Karadžić, ismeva Haški tribunal, što je u potpunom neskladu sa uveravanjima Vlade Srbije da stvari drži pod svojom kontrolom.
Za vreme poslednje posete Beogradu izvesnog Serža Bramerca, glavnog tužioca Haškog tribunala (u prevodu: mišićavija verzija Karle del Ponte), predstavnici srpske vlade u dva maha bili su zapanjeni; kako javljaju stare dobre „Večernje novosti“, srpski zvaničnici bili su razočarani škrtošću gospodina Bramerca (postoji osnovana sumnja da je Škot piroćanskog porekla), koji se, za razliku od svoje prethodnice Karle del Ponte, pred tradicionalno gostoljubivim domaćinima, naročito kad su gosti iz Haga u pitanju, pojavio bez očekivanih poklona. Darežljiva Karla del Ponte umela je da donese čokoladne bombone, a specijalnom tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću jednom prilikom je donela čak dve flaše vina na čije etikete je vragolasto nalepila fotografije Karadžića i Mladića. Prvi put kad je došao praznih ruku, domaćini su lukavo Bramercu poklonili sliku – panoramu Beograda, očekujući da stranac shvati vekovna pravila srpskog gostoprimstva: ja tebi, ti meni, a naročito – ti meni. Ledeno nenadjebivi Bramerc, opčinjen hapšenjem Hadžića i Mladića, potpuno je smetnuo s uma srpska pravila lepog ponašanja: došao je u Beograd praznih ruku, manijakalno opsednut uhićenjem haških begunaca.
Koliko je bila grandiozna Bramercova fiksacija spram saradnje Srbije i Haškog tribunala govori i činjenica da je tokom manje-više prijateljskih razgovora sa predstavnicima Vlade Srbije u početku, strpljivo, slušao hvalospeve njihovim rođenim naporima, živopisnim uveravanjima da Vlada Srbije čini sve, a ponekad i više od toga, da popravi sliku Haškog tribunala, da građanima poruči da nema ulaska u Evropu bez hapšenja optuženih za ratne zločine; citirane su najnovije ali već godinama poznate izjave ministra Ljajića („Hapšenje Mladića je prioritet Vlade Srbije“, „Činimo sve što je u našoj moći da uhapsimo Mladića“, „Učinićemo sve da uhapsimo Mladića“, „Hapšenje Mladića je pitanje dana, nedelje, meseca, godine, veka, milenijuma“), na sto razgovora položen je neoborivi argument o pretresu fabrike „Vujić voda“, prilikom kojeg ništa nije pronađeno, govorilo se srdačno o medijskoj kampanji koja treba da uveri stanovništvo da je u njihovom interesu da Hadžić i Mladić što pre turistički posete Hag i tamo detaljno upoznaju lokalne zatvorske običaje.
Slušajući pažljivo uobičajene srpske izgovore i obećanja, u jednom trenutku Bramerc je upitao kako se državna televizija odnosi prema Haškom tribunalu, šta vlada čini da se gledaocima Javnog servisa objasni značaj ove institucije, ne samo za svet već prevashodno za Srbiju i njen eventualni ulazak u Evropsku uniju. Zaprepašćenim domaćinima Bramerc je pomenuo imenom i prezimenom seriju „Moj rođak sa sela“, u kojoj je jedan od glavnih junaka Milomir Vranić, potpukovnik Vojske Jugoslavije, obaveštajac koji je otišao u invalidsku penziju te je poslat na selo zbog informacija koje ima o ratnim zločincima. U seriji se, po Bramercovim rečima, veličaju Mladić, Karadžić, ismeva Haški tribunal, što je u potpunom neskladu sa uveravanjima Vlade Srbije da stvari drži pod svojom kontrolom.
Potpuno zbunjeni, iznenađeni i osobito zaprepašćeni srpski učesnici u dijalogu, jer niko od njih nije gledao nijednu epizodu ove vrlo gledane serije – verujući da Tijanić zna šta radi i da je već odavno na Tadićevom kursu Deklaracije o pomirenju i evropskih digitalnih tendencija – ostali su bez reči pred TV manijakom iz Haga. Prvi je reagovao Nebojša Krstić, savetnik predsednika Tadića za medije: Tijaniću je poslao oštro intonirani mejl (subject: menjaj rođaka!) sa zahtevom da se naredne epizode serije montiraju u skladu sa haškom poetikom; ogorčeni Tijanić, već ljut što na proslavi pedesetogodišnjice Televizije nije bio niko iz vlade (te je izjavio da je „čuo mrmljanje pohvala na račun njegove kuće“, što bi značilo da je vrlo nezadovoljan odnosom vlade prema njemu u času kad je promenio veru po ko zna koji put u životu i postao veći demokrata od samog Borisa Yellow Tadića), u alkoholnom raspoloženju sazvao je kolegijum, gde je više bilo govora o odnosu države prema RTS-u nego o zahtevu Nebojše Krstića.
Očigledno je – a Krstiću nije bilo jasno, jer seriju nije gledao – da je nemoguće usred emitovanja izbaciti jednog od glavnih junaka (igra ga Vojin Ćetković) – to ni Bunjuel u svojim najluđim eksperimentalnim danima nije radio. Ostala je najgora varijanta: serija se nastavlja, Bramec sve više pizdi, Tijanić se saginjati neće, a Vlada Srbije tvrdi da zbog neviđenih evropskih reformi nema vremena da prati „zabavne programe“, čak i kad su haški svedoci među glavnim junacima.
Vaskoliko paranoični Tijanić – uvek s razlogom – ovog je puta očekivao niske udarce sa raznih strana: od Koštunice kojeg se verolomno odrekao, od informativne redakcije RTS-a koja sporo sledi uzuse Demokratske stranke; od radikala i naprednjaka s kojima je ašikovao godinama, od Upravnog odbora koji pažljivo prati svaki njegov novi DS korak; od Borisa Tadića kojem je prodao dušu, telo i zaveštao organe – ali da će mu glave doći medijski osvešćeni Serž Bramerc, koji gleda seriju „Moj rođak sa sela“, nije mogao ni da zamisli. Očigledno, RTS nije popularan samo u haškim ćelijama već i u haškim kancelarijama, gde zaposleni takođe imaju pravo da znaju sve.
Kako poručuje RTS svojim novim sloganom: „Gledaj, slušaj, misli!“
Sve ono što opušteni Tijanić nije radio. Jer ga je tako savetovao rođak sa sela!
Petar Luković&Tomislav Marković
