ENPored toga, neki od neadekvatnih termina u slengu su počeli da se koriste i kao uvrede, kao što je „slepac“ ili „retard“, što osobe sa invaliditetom smatraju posebno neprihvatljivim. Kako ističu predstavnici organizacija koje se bave zaštitom dece i osoba sa invaliditetom, uloga medija u podizanju svesti ljudi u borbi protiv diskriminacije prema osobama sa invaliditetom nije samo na njima, nego na celom društvu.
Međutim, kako za Danas kaže Biljana Janjić, izvršna koordinatorka Inicijative za inkluziju VelikiMali, odgovarajuća terminologija ne može da promeni svest ljudi, ali je „važna kako bi se izbeglo stereotipno izveštavanje i etiketiranje osoba iz osetljivih grupa“.
Ona ističe da se sve više izveštava o problemima i pravima dece i odraslih sa invaliditetom u Srbiji, što je značajno, jer se na taj način utiče na poboljšanje položaja i ostvarivanje njihovih ljudskih prava, a posebno kada se ima u vidu da pre desetak godina ova tema u medijima skoro da nije postojala. Prema njenim rečima, mnogi medijski prilozi ili ne zadiru dublje u odnos društva prema osobama sa invaliditetom ili se temelje na senzacionalizmu. Takvo izveštavanje pojedinih medija o osobama sa invaliditetom, kako navodi naša sagovornica, doprinosi održavanju stereotipa o ovim osobama, a njihovo isticanje pojačava diskriminaciju prema njima.
Ona navodi primere takvih naslova kao što su „I invalidi bi da se parkiraju“, „Mongoloid dobio poziv za vojsku“, „Kvadriplegičar osvojio planinski vrh“, kao i „Posebne potrebe pod posebnom pažnjom“ i dodaje da ima pozitivnih primera, ali da bi trebalo da ih bude mnogo više.
Predstavnici organizacija za zaštitu osoba i dece iz osetljivih grupa ističu da novinari nikako ne bi trebalo osobu sa invaliditetom da opisuju kroz njenu dijagnozu, kao što je na primer – „daunovac“, „paraplegičar“, „ometeno dete“. Time se, kažu, naglašava da je to prva i jedina karakteristika osobe o kojoj se govori.
– Kada upotrebljavamo ovakve neadekvatne i uvredljive termine, to znači da osobe sa invaliditetom ne posmatramo kao ljudska bića, nego iz ugla poteškoće koju imaju. Isto to se može primeniti i na neadekvatnost termina „invalidna osoba“, jer se time čitaocu odnosno gledaocu sugeriše da je ta osoba „nevalidna i nevažna“ u odnosu na druge osobe, koje su u tom slučaju „validne osobe“ – ističe Janjić. Ona dodaje da je takođe neadekvatno korisititi skraćenice kada se govori o ljudskim bićima.
– Naglasak treba da bude na osobi, tako da se može govoriti o osobama sa invaliditetom, osobama sa smetnjama ili teškoćama u razvoju ili funkcionalnim smetnjama, ali i o osobama sa hendikepom. Hendikep se, međutim, ne posmatra kao karakteristika te osobe, nego kao otežavajuće okolnosti koje društvo stvara neadekvatnim pristupom i podrškom – kaže Janjićeva.
Stručnjaci upozoravaju da je invaliditet stanje, a ne bolest. Jednako neprihvatljiv termin, kako objašnjava Janjić, koji se koristi jeste i osoba sa posebnim potrebama, jer „svaka osoba ima iste potrebe, samo se one realizuju na različite načine“.
Naša sagovornica ukazuje da odrasle osobe sa invaliditetom nikako ne treba nazivati decom.
Dodatni problem u izveštavanju o osobama i deci iz osetljivih grupa je što se u nekim medijskim izveštajima otkrivaju svi lični podaci osobe o kojoj se govori, čime se tim osobama stvaraju još veći problemi. Poslednji primer koji navode nevladine organizacije bilo je senzacionalno izveštavanje i kršenje prava devojčice A.D, koja je pretrpela višestruke zloupotrebe, kako od zvaničnih institucija i porodice, tako i od medija.
Željko Ilić, izvršni direktor Foruma mladih sa invaliditetom, za Danas kaže da s obzirom na to da se u novinama prvo primeti naslov, a neki ljudi i ne čitaju dalje od toga, naslov mora da bude adekvatan, bez uvredljivih termina.
– Tekstovi o osobama sa invaliditetom ne treba da izazivaju sažaljenje nad osobama sa invaliditetom, nego razumevanje čitalaca – objašnjava Ilić. On dodaje da se dešava da prilikom fotografisanja osoba korisnika kolica, neki fotografi više obraćaju pažnju na točkove ili noge te osobe.
– Korisnicima kolica nije problem da kažu da su osobe sa invaliditetom, ali naglasak u tekstu i na fotografiji treba da bude na osobi, a ne na kolicima – objašnjava Ilić. On napominje da tekstovi ne treba da budu senzacionalistički, kao i da osobe sa invaliditetom ne smeju biti zloupotrebljene u marketinške svrhe i za „skupljanje političkih poena“.
Ivana Tošović
