ENPre 40 godina (a koliko juče!) – kad sam i sam stupio, neoprezno, preko tog opijumskog praga – beogradski se uzdizao novinarski panteon, čiji je prvi stub oličavao besmrtni – Predrag Milojević, a poslednji potpornik bio najmlađi, utvrdiće se i neponovljivi – Bogdan Tirnanić.
Original.
Između, taj fluoroscentni novinarski luk (i strelu), povezivali su i još, stubovi – svaki u svom stilu ličan kao ličnost – a kazivali se, i gorko i poneseno… I Bogdan Pešić i Slobodan Glumac, i Miroslav Radojčić i Živko Milić, i Aleksandar Nenadović i Leon Davičo, i Dragan Marković i Đuka Julius, i Frane Barbieri i Jurij Gustinčič, i Mihailo Habul i Vasa Popović, i Milan Kovačević i Sergije Lukač i Duško Radović i Zira Adamović, i Brana Crnčević i Momo Kapor, i Matija Bećković i Miro Glavurtić, i Tihomir Lešić i Dušan Savković, i Jug Grizelj i Stevan Stanić, i Radivoje Marković i Ljubomir Vukadinović… I drugi, još mnogi.
Temelji.
Bogdan Tirnanić je odmah, autorski, bio među njima, zatočnicima. Tako sam ga i zatekao.
Teško za verovati, oksimoron, ali tačno je, čak je i takva pošast bivstvovala – magija novinarstva.
Ne znam nikog ko bi na tu magiju mogao polagati pravo pre – Bogdana Tirnanića.
Bio je prvi koji me je – podržao.
Beograd za početnike.
Neka priča ko šta hoće, ali to je bilo i doba kad su najbolji – pružali ruku. Takvom istom rukom, i lansirali su nas, uostalom, sa preloma istorijskog NIN-a, naši novinarski oci, vukovi, Frane Barbieri i Dragan Marković.
Od otvorenog groba Bogdana Tirnanića ne može biti ni autentičnijih dveri, da se i njima, gorostasnim učiteljima našim, ponovi i hvala i slava. Ali, ali i za samrtnije i sumornije: i večnaja pamjat, pre dve decenije bestijalno umorenom, velikom novinarstvu beogradskom.
Upravo u NIN-u, autorski genij Bogdana Tirnanića – kao andrićevski most među generacijama – predvodio je stvaranje i život beogradskog i jugoslovenskog novinarskog čuda, najboljeg njuz-magazina „istočno od Beča“, sastav novinarski koji više nikada južnoslovenski nije – sastavljen. I neće, zadugo. Nijedni – pogotovu i oni i ovi – ne praštaju.
Nadmoćni, odlučujući, magistralni subjekt tog jedinstvenog novinarskog podviga – posebno u jednopartizmu (a, vidimo, i u sanjanom, tek bastardnom pluralizmu) – bio je Bogdan Tirnanić. Za svakog je moglo biti zamene, osim za – Bogdana Tirnanića. Jedino je Bogdan Tirnanić tvorio „metafizički višak“ koji drugi – ni konkurenti – nisu mogli da postignu. Jer se i ne može postići, zato što je – rođen. I odgojen. S tim „viškom“, Tirnanićevim i tirnanićevskim, NIN je prometejski stremio i dohvatio vrhove, sve dok nije skončao kao suvišak – preporoda.
Još posmatramo, kakva panorama!
Čak ni Tirnanić nije prošao neozleđeno: bolje su mu, prve tri blistave decenije, nego dve poslednje.
Pauci.
Ali, generacijski, svi smo, kako je ko mogao – pojedinci posredno, svojstveno sebi; a masovnije epigoni – izašli iz Tirnanićevog „šinjela“.
I kao šezdesetosmaši.
Nema ih mnogo, međutim, koji su primetili da im je Tirnanić, gotovo svakim pasusom, lepo demonstrirao: možeš razumeti, ali ne vredi – kopirati.
Posebno ne, humor.
Bogdan Tirnanić je bio prvi, zaštitni simbol profesionalno prevratničkog NIN-a (1970-87), a takav NIN životno delo i, pre svih – Bogdana Tirnanića.
Sinonim(i).
Kad je novinarstvo bilo, o, nimalo idila, ali verovali ili ne, opsesivni – san. A varaju se, svi, da je san – malo.
Iz lepote tog sna je – Bogdan Tirnanić.
Strelovite reči, duhovit, britak, ponekad i surov, a ispod postave lomljiv i – emotivan. Pa, i samo/razarajuće, beketovski.
Lucidnost.
Nije bilo ni novinara, osim Bogdana Tirnanića, od čijeg su duha u toj meri – apsolutnoj – zavisile cele jedne – novine. Iako prirodno, s pravom pečatovan kao – beogradski, ali taj duh nije samo – beogradski. Nagrada, prvi put dodeljena sa imenom dostojnog zagrebačkog pandana – Veseljka Tenžere, nije slučajno dospela – Bogdanu Tirnaniću.
Kultura nikad nije – sama.
Tom i takvom NIN-u, ne verujem namerno, možda i najveće priznanje odao je, jednom, privatni Bogdan Tirnanić… Naravno, u kontradikciji:
„Razlika između NIN-a i zoološkog vrta je u tome što su u zoološkom vrtu kavezi – zaključani!“
Zveri.
„Poređenje treba da je oštro kao sečivo brijača“, veli Andrić.
Pored tirnanićevske deskripcije, ili tipično ironične intime, tamo je i suštinska lozinka: nema novinarstva pod – bravama. Ni pod – ključarima. (Pa bili i – višepartijski.)
U novinarstvu, može se menjati – sve; ali uvek će ostati – novinarstvo. Slabo su požurili, talenti, upravo promene raseklije – pokazuju. I prikazuju. Baš kako je „drugovima“, ali i drugima, svima (i novinarima…), poručio večni Miroslav Radojčić:
„U novinarstvu je, gospodo, sve lako osim – pisanja!“
O tome, niko nije bolje znao od – Bogdana Tirnanića. Niti sizifovskije iskusio i – živeo.
Testament.
O toj muci, prazne hartije… I vremena. Ali i više, i najviše, i o radosti – pisanja… I novinskog sloga. Da, uprkos svemu, ukupnom čudovištu – da, radosti.
Štaviše, čarolije.
To je Bogdan Tirnanić.
Volšebnik.
Lakmusni doprinos Bogdana Tirnanića – nekad velikom beogradskom novinarstvu – ujedno je i avangardan, time i istorijski. Uneo je nov izraz, savršeno izbrušeni stil, osvojio jednu višu misao. Pomerao je, korifejski, ugao gledanja, što je u novinarstvu đavolski teško. Istovremeno, pomerajući i granice, vazda proklete – slobode. A to je najteže.
Magičar.
Lično, imao sam i sreću i privilegiju, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, da s Bogdanom Tirnanićem, dve decenije u NIN-u, delim isti novinarski put na – iskap.
I najličnije, ispili smo i ne jednu kafansku, ozarenu noć.
Zore i vihori.
Još jedno kultno mesto u Klubu književnika – prazno.
Epoha velikih beogradskih novinara – po kojima su se novine raspoznavale, ako ne i imenovale – Tirnanićevim odlaskom je i fizički okončana.
Poslednji dinosaurus.
Ali, ali sve dok bude novinarstva, biće i – Bogdana Tirnanića.
I u znamenitom epitafu, Miloša Crnjanskog:
„Ima seoba. Smrti nema.“
Doviđenja, druže moj, doviđenja!
Boro Krivokapić
