ENDok Republičko javno tužilaštvo utvrđuje ko je novinarima odao državnu tajnu o pregovorima sa SAD o rešavanju slučaja Miladina Kovačevića, kome je konzulat Srbije u Njujorku omogućio bekstvo izdavanjem novog pasoša pošto mu je tamošnji sud zbog istrage oduzeo putnu ispravu, mnogi se pitaju da li je oznaka tajnosti sa pravom stavljena na dokument koji predviđa posebna izdvajanja iz budžeta, odnosno trošenje novca poreskih obveznika. O klasifikaciji tajnih podataka i novom zakonu koji će regulisati ovu materiju za „Politiku” govore poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i generalni sekretar predsednika Republike Srbije mr Vladimir Cvijan.
Politika: Da li podatak da vlada pokušava da reši slučaj Kovačević isplatom određene svote, po vašem mišljenju, treba da bude tajna ili ne i zašto? Ako se eventualni krivac pronađe, kakva bi kazna po važećim propisima mogla da ga snađe?
Šabić: Svaka vlada može da stavi embargo na informacije na pregovore koje vodi ako procenjuje da bi to uticalo na tok pregovora. Nije sporno da takve situacije postoje, a u konkretnom slučaju ne znam, niti ću da se bavim spekulacijama. A šta ako je to tražila druga strana? Šta biste vi uradili u tom slučaju? Meni se dopada što kažu da je to samo vremenski ograničeno i da će narod znati šta je bilo i koliko je koštalo. Što se kazne tiče, za odavanje državne tajne predviđena je kazna do 10, pa i više godina, a za službenu do pet godina zatvora.
Cvijan: Ono što je u konkretnom slučaju vlada uradila apsolutno je u skladu sa zakonom i ispoštovala je propise. Kazne takođe postoje i za odavanje državne tajne do 10 godina. Dakle, vlada ima zakonom propisanu mogućnost da određene podatke proglašava za tajne.
Politika: Da li će, kada se donese novi zakon, stvari bitno da se promene i da li će ovakve situacije biti moguće?
Šabić: Nemojmo se vezivati samo za taj slučaj, mogao bih navesti mnogo primera gde će se situacija promeniti donošenjem novog zakona.
Cvijan: Jako mnogo dokumenata je proteklih godina proglašavano za tajne, bog zna zašto. Pitanje je da li je bilo zloupotreba ili možda pogrešnih procena onog ko je stavljao oznake poverljivosti. Novi zakon će u prelaznim i završnim odredbama predvideti češljanje informacija. Sve tajne u određenom roku moraće da se prečešljaju i da se vidi da li ima potrebe da ostanu tajne i ubuduće. Ne znači da je zakon koji budemo doneli neki magični štapić koji će sve da reši. Naravno, kada taj zakon bude donet mnogi drugi će morati da se prilagođavaju, za početak moraćemo da menjamo Krivični zakon jer više nećemo imati državnu, službenu, vojnu i druge tajne već – jednu. Ovaj zakon neće se mešati, recimo, u pitanje svešteničke ili advokatske tajne koju regulišu drugi zakoni. U prelaznim i završnim odredbama biće utvrđen rok u kome će svi ti drugi zakoni da se usaglase.
Politika: Šta je suština tog zakona?
Šabić: To je komplementaran zakon bez koga je kvalitetna primena prava na pristup informacijama teško ostvariva i u svakom slučaju konfliktna. Nije dobro da Srbija bude među poslednjim zemljama koje nemaju takav zakon. Ozbiljne su posledice što nemamo jedan čvrst okvir za legitimno ograničavanje prava javnosti da zna i odgovora šta može biti tajna, ko može da je uvodi, na koji rok, pod kojim uslovima i uz kakvo obrazloženje i ko to kontroliše, ko daje sertifikate ljudima koji barataju sa takvim informacijama, ko proverava lične i stručne kvalitete ljudi za pristup određenoj vrsti informacija, dakle sve što možete naći u savremenim zakonima. Trenutno imamo ozbiljan haos, konglomerat više stotine propisa, mahom podzakonskih. Neki su iz socijalističkih i Miloševićevog vremena, a neki datiraju i iz Titovog vremena. To je šuma u kojoj dominira provizorijum, bez čvrstog oslonca. S jedne strane, imate problem da svako po svom nahođenju, pa i iz interesa koji nisu legitimni, može nešto da proglasi za tajnu a da se iza toga krije lična nesposobnost, zloupotrebe, čak i kriminal i korupcija. Kao poverenik za informacije suočavao sam se sa takvim situacijama. S druge strane, postoje situacija kada država, da bi odradila neki posao i zaštitila neki interes, bar na određeno vreme mora da ograniči javnost u pristupu informacijama. Zato je potrebno da stvorimo sistem u kome je potpuno jasno ko na legitiman način i pod kojim uslovima može da ograničava javnost, kako se u takvim okolnostima ostvaruje pristup i koji krug državnih funkcionera ima pravo da pristupi takvim informacijama, ko od građana i pod kojim uslovima može pristupiti takvim informacijama.
Cvijan: U ovom trenutku imamo oko 400 uglavnom podzakonskih akata koji regulišu klasifikaciju i zaštitu tajnih podataka, a samo Zakon o odbrani pominje definiciju tajnih podataka. Istina je da postoje dokumenti o tajnosti iz vremena Tita koji se još primenjuju. Donošenje ovog zakona važno je zbog bele šengenske liste, to je jedan od zahteva EU, a potreban je i zbog međunarodne saradnje u domenu sistema bezbednosti. Bilo kakva razmena tajnih podataka između stranih službi bezbednosti ili vojnih institucija i organizacija nemoguća je bez ovakvog zakona. Postojanje tolikog broja propisa, podzakonskih akata u ovom momentu dovodi do toga da je teško odrediti koji su kriterijumi, ko je nadležan da nešto proglasi za tajnu, ko proverava da li je klasifikacija adekvatna i kada se oznaka poverljivosti skida. Ne bih se do kraja složio s time da je sada moguće da ljudi po sopstvenoj volji procenjuju šta je tajna a šta nije. Ipak postoje kriterijumi, samo je teško doći do njih. U našem sistemu postoji više vrsta tajnosti, pa imamo i vojnu, službenu, državnu, skupštinsku, vladinu tajnu… To je suprotno međunarodnim standardima. Ideja ovog zakona jeste da se uvede jedna vrsta tajnosti pa tako nacrt zakona koji pišemo zove se zakon o zaštiti tajnih podataka. Dakle, nije bitno da li je vojna ili državna, već da postoji jedna tajna koja se stavlja na podatke od interesa za Republiku Srbiju i da javnosti ti podaci ne budu dostupni iz određenih razloga i po vrlo preciznim kriterijumima. Zakonom mogu da se definišu nivoi tajnosti kao što su „top secret”, „secret”, „confidental” ili „restricted”. Opšti princip u svim državama je da postoje podaci koji nisu i ne smeju biti dostupni javnosti. Poverenik funkcioniše po principu opravdanog interesa javnosti da zna, ali postoji i opravdan interes da javnost nešto i ne zna. Zašto bi ikog iz šire javnosti zanimao plan odbrane Srbije, jer ako bi to znala javnost – znali bi i teroristi. Zašto bi nekoga zanimalo u koje vreme i na kom mestu pogranična patrola MUP-a patrolira pored granice? To ne može da se zna jer to bi znali i oni koji švercuju drogu ili se bave trgovinom ljudima. Zato na određene informacije mora da se stavi rampa .
Politika: Da li će BIA, VBA, MUP i druge državne institucije, svaka za sebe, određivati šta je tajna?
Cvijan: Radna grupa koja radi na ovom zakonu sačinjena je od predstavnika državnih organa koji su najviše zainteresovani kao što su MUP, BIA, vojne službe, Ministarstvo odbrane, ali i od predstavnika civilnog sektora, a među njima je i predstavnik poverenika za informacije i zaštitnika građana. Proučili smo sve dosadašnje nacrte i sva uporedna iskustva i kriterijumi ko označava tajnu i kojim stepenom tajnosti biće određeni zakonom. Samo u jednoj meri to će biti određeno i podzakonskim aktom, a to će donositi vlada, odnosno određivati bliže kriterijume koji se menjaju svake godine u zavisnosti od bezbednosnih opterećenja koje zemlja ima. Ali niko neće moći provizorno, pa ni BIA, da na neki podatak stavi pečat tajnosti i „završi posao”. To će morati da se obrazloži.
Šabić: Po kriterijumima predviđenim zakonom, državni organi i državni funkcioneri će u zakonom predviđenim situacijama utvrđivati status i stepen poverljivosti. To nije sporno, ali postavlja se pitanje ko to kontroliše, da li i onaj ko daje status tajne biva kontrolisan, da li i to neko preispituje. Hipotetički govoreći, status tajne mogu da stavim i na jelovnik, i to sam u svojoj praksi viđao – strogo poverljiv jelovnik. Ali iza toga mora da stoji i legitimno utvrđen interes koji preteže nad pravom javnosti da zna. Do sada je bilo bitno da pogledaš da li na dokumentu postoji štambilj „strogo poverljivo”, a sada je reč o tome da se u svakom trenutku to preispituje. Pitanje je da li su do juče krajnje poverljive informacije takve i danas. Dok gonite zločinca svaka informacija o njegovom kretanju i mreži jataka je supertajna, ali kad ga otkrijete to nije više tajna takvog stepena. Zato je potrebno stvoriti mehanizam koji će onog ko je informaciji dao status tajne naterati da proveri da li takav status treba da stoji i dalje.
Cvijan: Jedan od principa je da svaka tajna može da traje određen broj godina. Za najviši nivo tajnosti rok će biti 30 godina, za niži 15, za „confidental” pet, a „restricted” dve godine uz mogućnost da se samo jednom i samo za toliko godina produži . Podaci o atentatu na Kenedija su tajna 75 godina sa mogućnošću da rok važenja bude produžen, a po našem nacrtu zakona maksimalan period za najveće tajne biće 60 godina, što je međunarodni standard. Naravno da će biti uveden i princip da se periodično, na određen broj godina, proveri da li ima potrebe da neki podatak i dalje bude tajna. To se u žargonu zove češljanje podataka.
Politika: Da li bi broj legalno prisluškivanih na godišnjem nivou i iz ugla novog zakona bio proglašen tajnom?
Cvijan: Ono što bi moglo biti proglašeno za tajnu jeste to koga prisluškujete i logično je da to bude tajna.
Politika: Da li će poverenik i ombudsman imati uvid u sva dokumenta sa oznakom tajne po novom zakonu?.
Cvijan: Apsolutno ne. Neki podaci se razmenjuju na osnovu sporazuma sa drugim službama bezbednosti ili međunarodnim organizacijama i to po međunarodnim ugovorima. Međunarodni govori po Ustavu imaju primat nad domaćim pravom. Ako u takvom ugovoru piše da podatak može da vidi taj ministar ili neko drugo, a ne piše i poverenik, onda ne može. Ako je domaća tajna, zakon će biti maksimalno otvoren da oni koji vrše kontrolu mogu da vide podatke koji su predloženi kao tajni. Ali i danas stavljanje oznake službene tajne, da bi se recimo prikrilo krivično delo, samo po sebi je krivično delo po Krivičnom zakoniku. Nije ni do sada bilo moguće da svako može da udari štambilj.
Šabić: Ali je problem što to niko ne kontroliše, ja sam nailazio na takve situacije…
Marija Petrić – Branka Mališ
