ENТаблоид је 90 одсто „ђубре за паре”, а десет одсто су „бич” пројекти (ризичан ударац у бејзболу). Од тих десет одсто, због три текста ће бити тужени, два ће проћи незапажено, али пет текстова ће дићи тираж, каже Богдан Тирнанић, колумниста који пише и у таблоидима и у „озбиљним” медијима, и за себе каже „једва да сам новинар, ја пишем у новинама. Нисам никада писао пошто су јагоде а и то је важно.”
Ђоко Кесић, директор и главни и одговорни уредник „Курира” каже да Србија не треба да буде закована у професионалном клишеу, јер приватно псујемо, а јавно смо уздржани. Саопштавање у рукавицама је по њему страх да се каже истина. „Таблоид је огољавање друштвене стварности до граница неукуса. То је директан говор који сви разумеју”, каже Кесић.
Шта је мета „Курира”, новина које су код нас симбол таблоида, највише због свог тиража, јер њему слични се гасе не прелазећи ни скромних пет хиљада продатих примерака. „Све је на нишану осим Српске православне цркве и патријарха, јер они су божија прича, а све остало је овоземаљска”, објашњава Кесић. Он каже да се када је покретао „Курир” питао ко ће то да прочита, да је знао да мора да се саопшти нешто ново и да подилажења публици и кокетирања мора да буде. Подилажење Кесић правда: „Демократија подразумева тржиште. Свој рад износиш на тржиште и битно је само да ли новина лаже, или на лош начин утиче на јавно мнење ако подржава једну политику. То је лоше. Ми нисмо подржали ни једну странку мада смо склони демократским опредељењима”.
Политика је естрада
На другој обали је Слободан Орлић, директор Дирекције за информисање. На тој обали не важи став да су таблоиди стање свести, дух нације, већ много радикалнији став да су они криви за обарање постојећег медијског и културног нивоа. „Неки медији сигурно сносе одговорност за таблоидизацију Србије, као што и поједини политичари уместо да представљају елиту, редовно гостују у неформалним емисијама где певају и свирају. У другим земљама се од политичара не праве естрадне личности, само поједини са крајње левице или деснице задиру у естраду. Свест овог народа мора да се мења, а политичка елита и медији су ти који треба да је мењају”, каже Орлић.
У светским таблоидима политика је сасвим споредна тема, код нас она храни таблоиде. Кесић убеђује да код нас није могуће направити класичан таблоид као у Великој Британији која је контролисала половину светске музичке сцене и која има познате фудбалере и краљевску породицу. „Зато се њихови таблоиди мање баве политичарима. Светски таблоиди живе од новца, крви и секса. Код нас нема толико људи изван политике који праве скандале и онда се приклањамо политици. Ми немамо крем друштво”, каже Кесић..
У нашој земљи која је таблоидизирана, полутаблоид „Вечерње новости” и таблоид „Курир” имају већи тираж од свих осталих, каже Тирнанић. По њему независни медији су независни од читалаца, а онај који тврди да је непоткупљив је већ поткупљен. Он каже да узбуђење које политичари показују због текстова о њима показују да су те новине у праву. „У професионалном смислу добро је што је новинарка Б 92 разговарала са Бебом Поповићем и Чедомиром Јовановићем, али у социјалном и културном смислу то може да изазове тешке последице. Они су занимљиви јер су се виђали са криминалцима”, каже Тирнанић и закључује „Повод је увек у сфери политике, она је постала естрада или део естраде”.
Истраживачко новинарство
Они који су завршавали школе не могу да прихвате да је лаж боља од истине, каже Орлић и додаје да када таблоиди почну да се баве чињеницама неће имати више тако велике тираже. Тако ће се отворити простор за праве новине.
Критичари таблоида не замерају им само да су у медијима и политици снизили већ досегнути цивилизацијски ниво, него и да уништавају језик. Тирнанић је на страни таблоида: „И језик на Бродвеју није књижевни. И у Енглеској су се ствари промениле.” Има и Кесић своје оправдање: „Дејли мирор” је у једном тексту написао „мора бити да је Тони Блер педер.” Он им је после тога дао интервју. У доба Черчила тако нешто није могло да се замисли.
Тирнанић каже да ће већи тираж имати новине које пишу уличним језиком од оних које пишу стандардним или књижевним. „Књижевни језик у медијима је ригидност, он се више не употребљава ни у књижевности. Језик који се говори у америчким самопослугама нема везе са енглеским а зове се тако. Језик је жива ствар и нема опасности од кварења језика. А једна изрека каже „Човек нема свој језик – јер он јесте језик. Научници су дошли до тезе да нема несавршених језика, па чак ни језик људождера није несавршен”, каже Тирнанић..
Орлић сасвим супротно мисли и каже да се култура не завршава књигом, да су и новине део културе: „Некада су штампани медији били лексикони знања и писмености.
Наравно да се Тирнанић и Кесић, са једне, и Орлић, са друге стране, не слажу о извору (дез)информација таблоида, што се код нас своди на „Курир”. „И новине које имају од 3.000 до 5.000 примерака тиража добијају информације као и сви други. Није тачно да нас тајне полиције, цивилна и војна, хране информацијама”, каже Кесић.
За Тирнанића такозвано истраживачко новинарство не постоји. А на питање да ли таблоиди имају везе са тајном полицијом одговара питањем ко је Милошу Васићу дао податке за његову књигу.
Орлић каже да „иза писања таблоидних медија стоје поједини тајкуни, војна и полицијска безбедност и поједине политичке партије”. Негде се преплићу сва три интереса а негде не. То је политика с којом Србија треба што пре да рашчисти како би добили демократске медије и праву политичку елиту која Србију може да уведе у Европу.
Орлић подсећа да је основни постулат медија да је коментар слободан а да су чињенице неприкосновене. Медији треба да буду креативни, професионални и објективни. Када би судство функционисало и било више људи који туже због неистинитог текста, биле би мање плате новинара па би се замислили како ће писати. „Ја ћу их сваки пут када напишу неистину о мени тужити, као што сам већ тужио „Курир”. И никада више нећу ни реч да кажем за њега”, каже Орлић.
Ивана Анајчић
