ENIzveštaj je, pretpostavljam, već podeljen narodnim poslanicima, a svi drugi koje sadržina Izveštaja zanima mogu ga pronaći na veb sajtu www.poverenik.org.rs u rubrici „Dokumenti“.
Za onog ko prvi put čita Izveštaj Poverenika, on bi lako mogao biti zanimljiv. Za one koji su čitali i prethodne, mnogo manje, jer se, dobrim delom, bavi problemima kojima su se bavili i prethodni i koji, nažalost, ipak nisu rešeni.
Recimo, na potrebu da Vlada Srbije (tri su se u međuvremenu promenile) aktivira mehanizme odgovornosti za kršenje zakona i za, onda kad je to potrebno, prinudno izvršenje naloga Poverenika, ukazivano je u svim izveštajima. Međutim, tim povodom, praktično ništa nije učinjeno. I za neophodnost donošenja nekoliko komplementarnih zakona, pre svega o klasifikaciji tajnih podataka, o zaštiti podataka o ličnosti i o dosijeima tajnih službi, važi isto. Donet je samo jedan od njih, pre nekoliko meseci, ali još uvek nisu obezbeđeni uslovi za njegovu stvarnu primenu.
U svim izveštajima „održava se“ i podatak koji govori o generalno neadekvatnom odnosu prema pravima javnosti. U preko 90 odsto slučajeva žalba Povereniku se izjavljuje zbog „ćutanja administracije“, zapravo zbog inače kažnjivog i zabranjenog ignorisanja zahteva. A u skoro tri četvrtine slučajeva, informacija koja je prethodno uskraćena daje se, nakon žalbe, već na moju prvu intervenciju, bez formalnog naloga. Znači, moglo je i bez žalbe. Sa malo više dobre volje, kulture i odgovornosti, imali bismo zadovoljnije građane, bolju predstavu o vlasti i manje žalbi kod Poverenika.
I da broj žalbi nije zaista veliki, svakako bi prostorni, logistički i pre svega kadrovski resursi, sa kojima Poverenik radi, morali biti predmet svih izveštaja. Već mi je dosadilo da ponavljam kakvi su ti resursi. Takvi da je, kad sam prošle jeseni o njima razgovarao sa Tomasom Hamambergom, komesarom SE za ljudska prava, on u prvi mah pomislio da se šalim. Posle me je shvatio ozbiljno – tome treba zahvaliti što se u njegovom, nedavno objavljenom Izveštaju, uz dobre ocene rada Poverenika, od naše Vlade, pored ostalog, traži da „Povereniku pruži punu materijalnu i kadrovsku podršku“.
Zar je zaista potrebno da komesar SE to traži? Inače, u vreme kad sam razgovarao sa Hamambergom, nadležnost Poverenika za informacije još nije bila proširena i na, mnogo kompleksniju, zaštitu podataka o ličnosti. To će biti učinjeno nešto kasnije, usvajanjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Tako će, uz saglasnost Skupštine, biti predviđeno da u službi Poverenika, u kojoj je od početka trebalo da radi 21, nakon proširenja nadležnosti i na zaštitu podataka o ličnosti treba da bude 69 saradnika. Ilustracije radi, u okruženju, u bivšim jugoslovenskim republikama, znatno manjim i sa znatno manje stanovnika, moja slovenačka koleginica ima 30 saradnika, a Hrvatska i Makedonija, samo za poslove zaštite podataka o ličnosti, imaju 45 odnosno 40. U Srbiji Poverenik i danas radi sa samo sedam njih. Treba li ovoj (dis)proporciji neki komentar? Kakvo svetlo ona baca na „napore“ naše države da obezbedi primenu standarda EU?
Naravno, ima u izveštaju dosta stvari koje govore o promeni nabolje. Kompletna statistika na primer, u vezi sa izvršavanjem određenih obaveza – podnošenje izveštaja, objavljivanje Informatora i sl., bolja je od prošlogodišnje. Ali to ne sme biti razlog za neko posebno zadovoljstvo, valjda je, bar relativan progres, nešto normalno, očekivano.
U kontekstu progresa, daleko najveću pažnju medija privukla je moja ocena o odnosu BIA-e prema zakonskih obavezama. BIA je dugo ispoljavala nedopustiv, ignorišući odnos prema zakonu, pravima građana i sopstvenim obavezama. Prošle godine upozorio sam Skupštinu da je to krajnje zabrinjavajuće, da se nikom ne sme dopustiti da sam sebe stavlja iznad zakona. I u kontaktima sa novim rukovodstvom BIA-e insistirao sam na tome. BIA je u 2008. bitno popravila odnos prema postupanju po zahtevima, poštovanju zakonske procedure, izvršavanju obaveza i objavljivanju informacija o svom radu. Naravno da BIA treba još da radi na odnosu prema javnosti, ali napredak treba konstatovati. BIA jeste samo jedan državni organ, ali svakako ne bilo koji. Promena u njenom ponašanju ima značaj veći od pojedinačnog i zaslužuje pažnju medija.
Ali, nije dobro što je jedan drugi fenomen potpuno promakao toj pažnji. Nijedan medij se nije osvrnuo na to da se iz oko 650 godišnjih izveštaja organa vlasti dostavljenih Povereniku vidi da je u 2008. raznim organima vlasti podneto skoro 56.000 zahteva za pristup informacijama. Preko šest puta više nego u 2007. i skoro deset puta više nego u 2006. Podaci, naravno, nisu apsolutno tačni (veliki broj organa nije ni dostavio izveštaje, a neki koji su ih dostavili nisu vodili evidenciju podnetih zahteva), ali su svakako uporedljivi sa prethodnim. I govore o rastu svesti građana o pravu na slobodan pristup informacijama i sve većoj spremnosti da se tim pravom koriste. A to je, od svih informacija relevantnih za slobodu pristupa informacijama, nešto što, bez konkurencije, zavređuje najviše pažnje.
Rodoljub Šabić
Autor je poverenik za informacije od javnog značaja
