EN
Da novinari rade u izuzetno teškim okolnostima i da su možda najugroženija profesija u Srbiji, koliko god to izgledalo glamurozno i uticajno, često ukazuje profesor Fakulteta za medije i komunikacije Stanko Crnobrnja, sagovornik Sindikata novinara Srbije (SINOS) u projektu „Novinarstvo na nadnicu“ koje je sufinansiralo Ministarstvo kulture informisanja.
Zašto sindikati u medijima ne mogu da se dogovore?
– Srpsko novinarstvo, kao profesija, već duže vreme je podeljeno, pa čak i zavađeno, a ta podeljenost prenosi se i na oblast sindikalnog organizovanja. Ako naše novinarstvo ne nađe način da se samoreguliše i da, kroz jake sindikate, socijalnim dijalogom na liniji poslodavci-novinari-država-publika, ostvari stabilnost medijske produkcije i kvalitet sadržaja, ono će još više da slabi a mediji će postajati sve lakši plen za strane medijske konglomerate i njihove domaće ekspoziture. U tom slučaju preti opasnost potpunog zapadanja u međunarodni komercijalni standard koji zadovoljava interese svojih međunarodnih vlasnika, a interese domaće publike, u najvećoj meri, ‘zadovoljava’ senzacionalističkim i tabloidnim sadržajima, bez ulaženja u važne društvene i kulturne teme u koje, svakako, spada i sindikalno organizovanje novinara i medijskih radnika.
Zašto poslodavci neće da se organizuju?
– U neumoljivoj koncentraciji i konsolidaciji medija, gde mali broj megakompanija drži preko 80 posto medijskog tržišta u razvijenim državama, sindikalno organizovanje profesionalnih novinara i medijskih radnika je od životne važnosti za opstanak same profesije, za njen siguran ekonomski i društveni položaj i status a, sledstveno tome, i za kvalitetno novinarstvo, slobodno i tačno informisanje javnosti, slobodu medija uopšte. Bez ekonomski nezavisnih novinara nema ni slobodnih medija. To je teška borba, u kojoj se prava novinara stalno dovode u pitanje a njihov ekonomski položaj i zaštita radnog mesta postaju sve neizvesniji. Jedino snažne, brojne, sindikalne organizacije mogu novinarima da osiguraju i povoljne kolektivne ugovore a samim tim i kvalitetne uslove za život i rad. Ako bi se vlasnici udružili, postojala bi jedna adresa na koju bi sindikati bili upućeni a samim tim i veća šansa da se radnička pitanja rešavaju. A to vlasnicima ne odgovara. U svakom vremenu postojala je težnja vlasnika ili država da kontrolišu medije. Tako je i danas, ali razlika je u tome što su medijski radnici ugroženi upravo odbijanjem poslodavaca, u mnogim državama, da se udruže i prihvate socijalni dijalog i time osiguraju kvalitetan medijski ambijent.
Zašto su novinari nezainteresovani?
– Najveća prepreka za srpske novinare danas je egzistencijalna nesigurnost, odnosno teški, neizvesni uslovi rada, koji u odsutnosti ozbiljnije sindikalne zaštite u potpunosti zavise od volje i raspoloženja vlasnika medija. Stoga, mnogi novinari ne samo da nisu zainteresovani za aktivno sindikalno udruživanje već su i zastrašeni za sopstvenu egzistenciju.
Takođe, važi i ono što je Čerčil izrekao – cena veličine je odgovornost. Morate da imate izgrađen sistem odgovornosti prema najbeznačajnijem novinarskom zadatku i najbeznačajnijem delu projekta kao prema najozbiljnijim njegovim delovima. Ako nema odgovornosti i svako nije odgovoran za nešto, onda imate anarhiju.
Kakva je uloga vlasti?
– Vlasti u Srbiji, sa famoznim medijskim zakonima iz 2014. godine, odlučile su da prihvate princip ekonomske dominacije velikog kapitala kroz davanje ustupaka tom velikom kapitalu. Bio on domaći ili strani. I sad se odjednom sve otvara ka tom nekom krupnom kapitalu (čije se poreklo često i ne zna) koji, naravno, sa sobom ima i ozbiljnu političku liniju a ona je u osnovi desničarska, u smislu da je veliki kapital najvažniji, multinacionalni kapital je najvažniji, kapital ne sme da ima granice, kapitalu mora da se otvori sve, medijska regulacija za krupne kapitaliste da bude minimala ili skoro nepostojeća. I Srbija je svemu tome, 2014. godine, prilagodila i naše medijske zakone. Ali ti zakoni ne odgovaraju našoj stvarnosti. Ovde je preko potrebno zakonski regulisati kablovsku televiziju, satelitsku TV, IPTV, internet, striming, proizvođače, vlasnike i distributere programa, kako oni ugovaraju usluge, kako naplaćuju, kako dižu cene, da li uopšte treba da postoji slobodno formiranje cena, šta je tržište i šta je stvarno prekogranično emitovanje. To je sve ostalo nedorečeno tako da oni koji su zauzeli jake pozicije u medijima mogu da rade šta hoće. Sami zakoni sastojali su se od seta humanitarnih ili humanih postulata o zabrani cenzure, zaštiti dece, zaštiti manjina, a to su sve važna ali i uobičajena opšta mesta.
Dakle, vlasti namerno nisu želele da regulišu područje kablovske distribucije televizijskih i internet usluga, pa je nastupilo bezvlašće, koje državne regulatorne agencije niti su umele da razumeju, a još manje da kontrolišu. A to je klasičan primer istine koja kaže – „Kada se ukrcate u pogrešan voz, sve stanice na putu su pogrešne.“
Kako stvari pomeriti sa mrtve tačke?
– Prvo, uključivanjem što većeg broja mladih ljudi u sindikalni rad i to na rukovodećim funkcijama. Tu treba imati na umu da su sve velike sindikalne uspehe, u svetu i kod nas, izneli, u velikoj meri, mladi radnici. Drugo, osnivanjem ili jačanjem sindikalnih organizacija u svakom preduzeću, a pogotovo u državnim preduzećima i organima u kojima radi veliki broj sindikalno neorganizovanih radnika. Ključno je da se u privatnom sektoru stvaraju sindikalne organizacije koje će biti direktno povezane sa međunarodnim sindikalnim organizacijama čije iskustvo i podršku treba aktivno da traže i koriste.
Ima li rešenja?
– Pre tri decenije novinarstvo je bilo u novinama, časopisima, agencijama, radiju i televiziji. Danas, novinarstvo je i u novim, digitalnim, proširenim, interaktivnim medijima. Uz to novinarstvom se bave i milioni ‘amatera’ koji svakog dana, putem interneta, plasiraju bezbroj informacija, analiza i komentara. Sve to klasičnu ulogu novinara dovelo je pred velike izazove. Na to idu i pogoršani uslovi rada, nesigurnost posla i zarade, kao i rastakanje sindikalne snage novinarske profesije. Danas, novinari treba da nađu put da, kao struka, podignu solidarnost, sagledaju svoje profesionalne i klasne interese i počnu, organizovano i posvećeno, za njih i da se zalažu.
Iskustva iz Evrope i regiona
Kakvo je stanje u Evropi, regionu?
– Uočljivo je da se i u Evropi odvijaju procesi, nezamislivi pre 20 godina, u kojima se, često, jednostranim i uskogrudim zahtevima, proklamacijama, ucenama, pa i pretnjama, smanjuje polje slobodnog delovanja u medijima. Dezinformacije su praktično legalizovane a medijske manipulacije su sveprisutna pojava. Publika je u sve većoj konfuziji jer ne može merodavno da potvrdi šta je istinito a šta nije. Zbog toga se životne odluke ljudi često zasnivanu na zabludama a zablude su siguran put u tragičan tok. To je opšte, potvrđeno pravilo, bar u našem poslu dramaturgije i medijske produkcije.
Naročito je uočljiv ogroman pritisak na slobodu izražavanja i dijaloga na internetu. Kultura dijaloga se prvo izgubila u nasilnoj intervenciji (masovnom otpuštanju radnika) i razaranju sindikata kao predstavnika radničke klase. Buržoazija, kao pobednička strana u socijalnoj kontrarevoluciji koja je usledila posle pada komunizma u Evropi, zauzela je neumoljiv i brutalan stav prema radničkoj klasi koja, iz dana u dan, biva sve više lišena stečenih prava, a prvenstveno prava na rad i slobodu mišljenja i političkog delovanja. Pritisci na slobodne i nezavisne medije i njihove novinare su veći nego ikada. A oni se ogledaju u neprestanom nizu novih, sve oštrijih zakona, koji su neke delove Evrope doveli pred otvoreno uvođenje državne cenzure ili propisima nametnute autocenzure.
