EN
Možda to tako ne izgleda uvek, ali za dešavanja u Srbiji postoji solidno interesovanje na pojedinim univerzitetima u Sjedinjenim Američkim Državama. U okviru, recimo, specijalne inicijative kancelarije predsednika Univerziteta Kolumbija u Njujorku Lija Bolindžera, pod nazivom Globalna sloboda izražavanja (Global Freedom of Expression), s pažnjom se prate sudske odluke koje se tiču napada na novinare i slobodu izražavanja.
Pre dve godine su objavili analizu sudskih odluka „Radomir Marković i drugi (Slavko Ćuruvija)” koja se detaljno bavi prvostepenim presudama za ubistvo novinara i izdavača Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije, a danas s pažnjom prate nastavak suđenja pred Apelacionim sudom u Beogradu.
Kao što je Cenzolovka već pisala, Kolumbija je u studiji slučaja „Ćuruvija” ukazala na to da su novinari u Srbiji i dalje česta meta napada. Odluka prvostepenog Suda za organizovani kriminal da na ukupno 100 godina osudi četvoricu optuženih za ubistvo Ćuruvije ocenjena je kao „izrazito značajna”, dok je za odluku Apelacionog suda napisano da je nejasno da li to znači da će doći do obnavljanja kompletnog sudskog postupka ili samo jednog njegovog dela.
Obratili smo se dr Holi Džonson (Hawley Johnson), zamenici direktorke inicijative Globalna sloboda izražavanja sa Kolumbije, koja prati suđenje optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije.
Cenzolovka: Zašto mislite da je važno da se donese pravedna presuda za ubistvo Ćuruvije?
Holi Džonson: Slučajevi poput ovoga znaju da traju godinama, što doprinosi kulturi nekažnjivosti zločina. U tim slučajevima, počinioci znaju da je malo verovatno da će odgovarati. Vremenom uspomene izblede, dokazi nestaju, gubi se početni entuzijazam istrage, a ljudi postaju sve umorniji i sve pesimističniji.
Prva presuda je bila pozitivna utoliko što je rezultirala osudama, ali je sud pristupio slučaju kao jednostavnom suđenju za ubistvo. Sud je propustio važnu priliku da prepozna ulogu koju novinari imaju u demokratiji, kao što su pozivanje vlasti na odgovornost i informisanje građana.
Najekstremniji oblik cenzure
Cenzolovka: U Srbiji su od devedesetih godina prošlog veka ubijena tri novinara, jedan novinar je imao aktiviranu bombu na prozoru, drugom je zapaljena kuća, nekoliko njih je zadobilo teške telesne povrede… Kako komentariše to da ne postoji nijedna konačna presuda za zločine nad novinarima u Srbiji?
Džonson: Prema međunarodnoj konvenciji o ljudskim pravima, koju se i Srbija obavezala da sledi, države imaju obavezu da spreče nasilje i da zaštite živote, posebno onih osoba koje su u rizičnim situacijama, kao i obavezu da istraže, gone i kazne one koji su počinili zločine.
Evropski sud za ljudska prava, a to je, da podsetimo, sud sa čijim radom i odlukama srpsko pravosuđe treba da se usaglasi, naglašava da države imaju obaveze da garantuju „okruženje koje omogućava potpuno učešće u otvorenim debatama, omogućavajući svima da bez straha izraze svoja mišljenja i ideje…”.
Novinari su često na meti moćnika i, kako je primetila Međuamerička komisija za ljudska prava, nasilje nad novinarima predstavlja najekstremniji oblik cenzure. Međuamerički sud za ljudska prava naveo je da se novinarstvom „može slobodno baviti samo kada oni koji obavljaju taj posao nisu žrtve pretnji ili fizičkih, mentalnih ili moralnih napada, ili drugih dela uznemiravanja”.
Statistička je činjenica da većina ubistava novinara ostaje nekažnjena, što rezultira kulturom nekažnjivosti. I sam slučaj „Ćuruvija” važan je primer neuspeha kada su u pitanju obaveze države.
SEKSUALNO NASILJE I KAO SREDSTVO KAŽNJAVANJA NOVINARKI
Džonson: Uprkos negativnim trendovima, bilo je i pozitivnih pomaka. Međuamerički sud za ljudska prava doneo je prošle godine odluku po kojoj je država Kolumbija odgovorna za kršenje prava ličnog integriteta, lične slobode, časti i dostojanstva, te slobode misli i izražavanja kolumbijske novinarke Žinet Bedoje (Jineth Bedoya). Ova novinarka je 2000. godine otišla u zatvor „La Modelo” u Bogoti da bi napravila intervju, ali je pre ulaska u zatvor kidnapovana i odvedena u skladište, gde ju je napalo i seksualno zlostavljalo nekoliko muškaraca.
Sud je zaključio da je država prekršila svoju obavezu garantovanja bezbednosti novinarke jer nije primenila efikasne mere zaštite, čak i kada je bila svesna rizika sa kojim se ona suočava zbog tema o kojima je izveštavala i zato što je bila novinarka.
Što je najvažnije, sud je prepoznao specifične prepreke sa kojima se novinarke suočavaju, pokazao kako je seksualno nasilje korišćeno kao sredstvo za ućutkivanje i kažnjavanje žena u kontekstu oružanog sukoba i pokazao kako to ima zastrašujući efekat na druge novinare.
Ustavni sud Crne Gore je 2017. godine u predmetu „Softić protiv Crne Gore” utvrdio da je istraživačkom novinaru Tufiku Softiću povređeno pravo na život propustom crnogorskih vlasti da sprovedu odgovarajuću i blagovremenu istragu o nasilnim napadima na njega.
Ustavni sud Crne Gore je prvi put u svojoj praksi priznao da ima nadležnost da dosudi odštetu za moralnu štetu prouzrokovanu kršenjem ljudskih prava. On je opširno citirao praksu Evropskog suda za ljudska prava, ističući da su vlasti bile u obavezi da sprovedu nezavisnu, temeljnu, blagovremenu i otvorenu istragu o ubistvima ili pokušajima ubistva.
Cenzolovka: Našim čitaocima Međuamerička komisija i sud za ljudska prava nisu toliko poznati kao Evropski sud.
Džonson: Namerno sam spomenula Međuameričku komisiju i sud za ljudska prava da bih vašim čitaocima dočarala da se problemima i rešenjima kada su u pitanju napadi na novinare ne bave samo sudovi u Evropi, i možemo ga posmatrati kao sud sličan Evropskom sudu za ljudska prava na američkom kontinentu. Ovaj sud je zapravo veoma progresivan i doneo je neke važne presude, posebno kada je u pitanju nasilje nad novinarkama.
Stvaranje kulture straha i nekažnjivosti
Cenzolovka: Može li se razviti demokratija u državama u kojima kritički novinari nisu bezbedni?
Džonson: Nasilje nad novinarima je najčešće povezano sa moćnim akterima koji mogu biti u vezi sa državnim aparatom, i često se javlja u slabim državama u kojima institucije nisu u stanju da izvršavaju čak ni osnovne funkcije, ili su zarobljene privatnim interesima.
Ućutkivanje novinara nasiljem ne samo da ograničava slobodu izražavanja već stvara kulturu straha i nekažnjivosti. Novinari nisu u mogućnosti da obavljaju svoju funkciju pozivanja vlasti na odgovornost i podsticanja društva na debatu o pitanjima od javnog značaja, a građanima je onemogućen pristup vitalnim informacijama. Demokratija u takvim uslovima ne može da funkcioniše.
Već spominjani Međuamerički sud primetio je da je „novinarstvo primarna i glavna manifestacija slobode izražavanja misli” i da je stoga neizbežno „povezano sa slobodom izražavanja”.
Na primer, u predmetu Carvajal Carvajal protiv Kolumbije iz 2018. godine, Međuamerički sud je doneo presudu kojom je državu Kolumbiju proglasio međunarodno odgovornom za smrt novinara Nelsona Carvajala Carvajala i za propust da se garantuje njegovo pravo na slobodu izražavanja.
Ovaj novinar je ubijen u periodu rasprostranjenog nasilja nad medijskim radnicima i sud je utvrdio da je ubijen u znak odmazde za ono što je radio. Sud je takođe utvrdio da ubistvo i nedostatak istrage predstavljaju povredu prava na slobodno izražavanje i naglasio da kombinacija nasilja i nekažnjivosti ima dvostruki negativan efekat: zastrašujući efekat na druge novinare koji prate slične priče, ali i na zajednicu koja više neće dobijati potpune informacije.
Cenzolovka: Globalna sloboda izražavanja, inicijativa Univerziteta Kolumbija na kome radite, ima bazu međunarodnih sudskih slučajeva relevantnih za medije i slobodu izražavanja. U njoj je već analizirano 20 različitih slučajeva iz Srbije. Šta vaša baza govori o trenutnoj situaciji u svetu?
Džonson: Kada je u pitanju nasilje nad novinarima, u koje spada i odluka u predmetu „Ćuruvija”, naše dosadašnje istraživanje bazira se na 73 sudske odluke donete širom sveta. Primetili smo zabrinjavajući trend, posebno kada je u pitanju nasilje nad novinarima koje uključuje rodnu komponentu i praćenje.
Nedavno je Evropska komisija za ljudska prava izdala preporuku o zaštiti, bezbednosti i osnaživanju novinara i drugih medijskih profesionalaca u Evropskoj uniji. Potreba za preporukom ovog tipa proistekla je iz sve većeg broja fizičkih, pravnih i onlajn pretnji i napada na novinare do kojih je dolazilo proteklih godina.
