ENUgostiće ga neka, ko zna koliko daleka, ali pouzdana – pamet.
Retko je naći, u svakodnevno brzom pisanju, takvog čoveka. Nikad nije bio nametljiv, ali vas mogu uveravati, bez griže savesti, da je bio samoodgojen znalac, redak i škrt na rečima koje se po ustaljenoj praksi bez mnogo stvarnog smisla upućuju prijateljima. Spadao je u najbolje novinske komentatore svakodnevnih i dugotrajnih događanja. Bio je pravnik, novinar jetkog i retkog stila, bez tetovažnog laprdanja inostranim poštapalicama i nije nimalo mogao, a to nije ni hteo, da liči namnoženim i pomodnim analitičarima, kako se to danas zovu novinarski raketni protivgradni bacači.
Da biste me razumeli – Dragoš Ivanović, retko smo uspevali da ga zovemo i Gile, bio je jedan od najcenjenijih i najlucidnijih pisaca (novinara, komentatora, političke iščitanke „Politike”) kakvi se danas zovu malobrojni analitičari rasuti po velikom broju lakokupujućih i uglavnom nekupujućih medija i RTV linija modnog noviteta.
Uzrastao je u Negotinu i Kragujevcu, stigao u „Politiku” kad je intelektualni i novinski svet u Srbiji, posebno u Beogradu, počeo da se rastače i kad je u tim ranim pedesetim godinama prošlog veka nastajala nova generacija koja je verovala da se ondašnji socijalizam, vrhunsko cenjen u svetu, može prevesti u demokratski društvo. A to je bilo vreme kada je stvarnih demokratskih društava po kontinentima moglo biti izbrojano na prste jedne ruke.
Trebalo je, naravno, dočekati da se i u sopstvenoj sredini promeni način profesionalnog, političkog i razmišljanja o sopstvenom udelu u javnosti, što su zdušno pripomogli tadašnji čelni ljudi na vrhovima preduzeća. Oni su bili bar za dostojan postotak iznad sredina iz kojih su dolazili i uspeli su da, uz pomoć mladih Ivanovića i još mnogih drugih kojima je tada „Politika” bukvalno danima čičkana, dobiju novu generaciju dobitnika i gubitnika. Najstariji i najgledniji dnevni list je uspeo da dostigne vrlo visoke tiraže i vrlo visok uticaj u građanski polupismenim i najelitnijim intelektualnim političkim i ekonomskim sredinama. „Politika” piše…
Dragoš je bio jedan od najrevnosnijih pisaca političkih tekstova, čija su se posebna značenja najviše osećala u teškom i još nedovoljno razumljivom vremenu takozvane liberalizacije krajem sedamdesetih godina, kada je nekoliko javnosti opštepoznatih tadašnjih lidera demokratskog političkog centra Srbije zaigralo na kartu povratka srpskog znanja sopstvenom naručju uz veoma jasno iskazano poštovanje prema dostignućima drugih jugoslovenskih republika. Uloga Dragoša Ivanovića u tome je bila vrlo značajna i nije bila nimalo reklamna. Niko to tada nije zvao „liberalizacija”… On je bio deo jednog tima koji je tada vladao savremenim beogradskim novinarstvom. Ćutljiv i racionalan – takav je bio, čak nesavladiv u tome.
Vreme se, naravno, brzo promenilo. Dragoš je nastavio svoju profesionalnost, imao je zapaženu ulogu novinara, urednika i redovnog pisca u uglednom mesečniku „Republika” koji je vođen na poseban, intelektualni način. U svojoj karijeri je objavio nekoliko hiljada tekstova, bio je i povremeni publicista.
Njegovo ime će se dugo pamtiti, a tekstovi će trajati mnogo duže.
Mirko Đekić
