ENDa li je zaista u pitanju Zakon o informisanju ili je u pitanju zauzimanje pozicija i prikazivanja sopstvenih potencijala uoči moguće nove izborne bitke za vlast ili je, tek, u pitanju kapric jednog političara?
Da su mediji najvažnija stvar u bici za vlast znali su mnogi, a nas je na to podsetio svojim prvim korakom u borbi za vlast dojučerašnji vlasnik naših života i sudbine nacije i države. Koliko se sećam počeo je sa „Politikom”. Sada su, kako kažu, na meti neka obojeni mediji, a ne znaju, jade, da je zakon ako je pravi, daltonistički.
Bilo da je u pitanju principijelni stav prema potrebi da se uredi oblast informisanja tako bogata mogućnostima za zloupotrebu, bilo da je tog političara, kako kažu, zaista opseo dibuk pa ne zna šta radi, što je mnogo mnogo je. Zaista je mnogo u ovom vremenu kada se brojni među nama suočavaju sa problemom preživljavanja. Zar nije ljudski, civilizacijski, zar nije politički korektno da u centar interesovanja svih, a posebno onih koje smo izabrali da brinu o nama (ako smo ih mi izbirali?), budu oni koji sa gubitkom radnog mesta gube sve!
Umesto toga ovi iz politike, i oni na vlasti i oni u opoziciji, i oni koji nisu ni u vlasti ni u opoziciji, bave se zauzdavanjem medija. Pa tako G17 plus stavlja tom medijskom konju žvalu (đem) u usta, da bi zaštitio konja, LDP namešta podsedlicu, sedlo prinose koalicioni partneri, po strani stoji SPS sećajući se sa zebnjom svojevremenog pada sa medijske bedevije, traži se ko će da donese oglav sa naočnjacima (to je ono što konju onemogućava pogled u stranu), traži se i mali da pridrži uzengiju, za dizgine je spremna Demokratska stranka, za jahanje su pripremni svi ovi na vlasti, a kasnijem jahanju se nadaju i oni u opoziciji. To, valjda, dolazi sa samom vlašću!
Iako sve to oko medija izgleda logično i kao da se zaista radi samo o medijima i samo o zakonu i samo o želji i potrebi da se ta pustopašna oblast uredi. Kao, s medijima je počelo, završiće se sa zakonom o medijima. Gotovo da su u takvoj priči jedinstveni i komentatori i „analitičari” i političari.
No, da li je zaista tako?
Više sam sklon tezi da se u ovoj igri ne radi o medijima. Vlast je u igri. Sve mislim da je u pitanju testiranje mogućnosti da se postojeća vlast sruši uz istovremeno prikazivanje mogućnosti pojedinih stranaka da to učine. Reč je, dakle, o pokazivanju snage. Reč je o testiranju koalicije, a naročito stranke koja je njen stožer. Uz istovremeno prikazivanje svadbenih poklona stožernoj stranci buduće vladajuće koalicije. Nesumnjiva je, u ovom kontekstu, važnost procene ishoda narednih izbora. (Kako to da su se neke „nove” javnomnjenske procene izborne snage političkih stranaka pojavile baš u jeku raspre o medijskom zakonu?)
Da li je legitimna takva borba za vlast? Banalno i istinito: želja za vlašću je suštinsko obeležje političkih stranaka. Uostalom, ako neka politička stranka ne želi barem učešće u vlasti, pitanje je da li se tu uopšte i radi o političkoj stranci. (Mada se može, retko, govoriti i o strahu od vlasti – u tom smislu je indikativno ponašanje Šešelja i njegovih radikala krajem prošlog veka!) U svakom slučaju, blago rečeno, čudno je kada „analitičari” počnu da napadaju političke stranke zato što žele vlast!
Zar to nije nemoralno uzvikuju mnogi koji očigledno moral traže na pogrešnoj livadi. Zar nije nedavno Jirgen Habermas otprilike ovako odredio odnos politike i morala: „Politika sada postaje smešna jer počinje da govori u moralnim kategorijama”. A koda nas se naveliko trabunja o moralu u politici (kao, svugde ga ima, samo ga nema u politici!). Morališe se sa svih strana, i sleva i zdesna; jedni iz uverenja, drugi priručno misle da je to efikasnije… Jedni, možda iskreno, očekuju moral u politici, drugi ga traže u crkvi, treći se okreću (slavnoj) istoriji, a retko ko ga traži ili barem misli da bi ga trebalo naći u svakodnevici građanskog društva.
Glasanje o zakonu o informisanju 31, avgusta ili već kojeg drugog dana biće igra istine, da se vide pozicije svih aktera, iznuđene ili autentične, svejedno. Bojim se, međutim, da najavljeno glasanje o zakonu o medijima ništa ne rešava u odnosima između vlasti i opozicije, ali mnogo toga rešava u odnosima između politike i civilnog društva. Probojavam se da će civilno društvo izgubiti još jednu bitku.
Srećko Mihailović
sociolog
