EN
S obzirom da nije došlo do distanciranja od
Miloševićeve politike, tranzicija je bila opterećena ne samo istom politikom,
već i istim ljudima. To je najučljivije bilo u medijskoj sferi. S obzirom da je
sloboda štampe nedvosmislen znak da li u nekoj državi vlada demokratija i
pravna sigurnost, nedoslednost u društvenoj transformaciji u mnogome
se prelomila preko medija.
Pokušaj Đinđićeve vlade da uredi medijsku sferu nije uspeo upravo zato
što su se svi Miloševićevi mediji proglasili nezavisnim, što je bio slučaj i sa ostalim
profesijama, posebno sudijskom. Pozivajući se na slobodu izražavanja i
nezavisnost, Srbija je došla u apsurdnu situaciju da su upravo oni koji su trebali
proći proces lustracije postavljali kriterije i standarde u postmiliševićvskoj Srbiji.
Tako su mediji nastavili da deluju po nepromenjenoj matriici, pre svega
zato što su i dalje ostali u funkciji iste ideologije. Mediji nisu postali katalizator
promena i tranzicije. Izostala je njihova važna uloga u negovanju kritičke
refleksije prema pršlosti ali i prema tranzicijskim problemima.
Mali broj nezavisnih medija i novinara su veoma često bili na meti, jer im
se poricalo pravo da pišu o nepravilnostima u društvu. Pokazalo se da je reforms-
ka struja znatno slabija i na političkoj sceni, odnosno da su i reformatori
diskreditovani uz veliku medisjku podršku. U izveštaju Freedom House o
slobodi medija za 2008. godinu Srbija je među 195 država zauzela 83. mesto.
Aktuelni Zakon o informisanju u Srbiji je manjkav i zahteva značajne
korekcije. Pokušaj proevropske Cvetkovićeve vlade da donese neophodne
izmene pokazao je da ni aktuelna vlast nije oslobođena od težnje ka kontroli nad
medijima. Naime, pokušaj izmene zakona tokom jula pokazao je svu napetost u
odnosima ne samo medija i vlasti, već uopšte odnosa prema slobodi štampe.
Odnos medija i vlasti
Medijski poslenici uspeli su da blokiraju usvajanje izmena Zakona o
javnom informisanju u republičkom parlamentui i bar na mesec dana
odgode izjašnjavanje poslanika o tom zakonskom aktu. Vlada Srbije je,
naime, želela da zakonske izmene “prođu” pre letnjeg raspusta
Skupštine, ali je glasanje pod pritiskom medija odgoñeno za
poslednji dan avgusta. Tako su novinari, kojima je na raspolaganju
stajalo njihovo sopstveno oružje – štampani i elektronski mediji dobili
prvu rundu u nadmetanju s vlastima. Međutim, buka koja se tim
povodom podigla stvarala je atmosferu u kojoj su potpuno gurnuta u stranu
suštinska pitanja transformacije medija u promotera i zaštitnika javnog
interesa. Nametanjem teme o navodnoj ugroženosti “slobode
štampe” i “slobode izražavanja”, uspešno je “zatvoren” neophodni javni
dijalog o stanju na srbijanskoj medijskoj sceni.
Zakasnela tranzicija koja je u Srbiji počela tek krajem 2000. godine,
ni u medijskoj sferi nije donela očekivane promene. Naprotiv, dovela
je do dodatnog urušavanja profesionalnih standarda i
profesionalne etike. Takođe i do orijentacione konfuzije (odnos prema
nedavnoj prošlosti i srpskom nacionalizmu), netransparentnog
vlasništva i egzistencijalne ugroženosti velike većine novinara.
Dominantna nacionalističk – konzervativna ideološka matrica i
dalje je opstala u svim medijima. Mediji i najuticjajniji deo političke i
intelektualne elite u nekoj su vrsti ideološkog zajedništva. Među njima je
vrlo malo onih koji društveno – političku scenu posmatraju sa kritičke
distance i u optici objektivnih dometa aktuelne politike. To se podjednako
odnosi na unutrašnju demokratsku transformaciju, kao i kada je reč o
odnosu Srbije na najbliže okruženje i strateško opredeljenje zemlje ka
evroatlanskim integracijama.
Pozadina spora
Inicijativa Vlade da po hitnom postupku i bez šire javne rasprave kroz Skupštinu
progura izmene Zakona o javnom informisanju, naišla je na ozbiljnu
opstrukciju i u njenim sopstvenim redovima. Namera predlagača je da
spreči konstantnu kampanju na pojedine članove vlade i političare, posebno
nosioce ekonomske i proevropske reformske politike. Zakonski predlog,
međutim, nisu podržali ni svi ministri, jer su se manji koalicioni partneri
okupljeni oko Socijalističke partije Srbije (SPS), uzdržali od glasanja. To je dovelo u
pitanje obezbeđivanje većine u Skupštini, neophodne za usvajanje zakonskih
izmena. Za opoziciju, koja u principu glasa protiv vladinih predloga, bio je to
neočekivani dobitak koji se lako instrumentalizovao i kapitalizovao.
Udruženje novinara Srbije (UNS), inače preživeli relikt Miloševićevog novinarstva,
je na čelu sa novom, agilnom i u poslednjih petnaestak godina na
medijskoj sceni Srbije veoma uticajnom predsednicom, Ljiljanom Smajlović,
uspelo da podigne veliku prašinu. Smajlovićeva se vešto koristila bazičnim
kriterijima nezavisnog novinarstva za šta je stekla podršku mnogih koji su i sami
stradavali od pisanja nekih tabloidnih medija. UNS je upravo, pozivajući na principe slobodnog novinarstva branio pozicije opozicije i nacionalističkog bloka
kome haos u medijskoj sferi odgovara.
Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) je, bez obzira na primedbe
koje ima, uslovno podržalo predložene zakonske imene.
Samo spominjanje vladine namere da guši slobodu informisanja,
“disciplinuje” medije i egzistencijalno ih ugrožava bilo je dovoljan motiv za
većinu poslenika javne reči da (u)stanu u sopstvenu odbranu. Pri
tome su se na istoj strani fronta našli gotovo svi mediji, od opskurnog
tabloida Kurir, do proevropski i liberalno orijentisane Borbe. Naime,
visoke kazne zbog objavljivanja neistina, takođe, visoki osnivački ulog
od 50.000 eura za pokretanje, kao i stalno materijalno pokriće za
opstanak svakog pojedinačnog medija,
bili su glavni okidač za mobilizaciju protiv Zakona.
Višenedeljna medijska kampanja protiv predlagača zakona koja je
usledila podsećala je na onu iz vremena Đinđićeve vlade. Objavljivani
su tekstovi pod dramatičnim naslovima “’Sablja’ za novine” (Press)1,
“Smrt medijima” (Pravda)2, “G17 gori od JUL” (Kurir)3… U napisima se
tvrdilo da je predloženi zakon neustavan i antievropski, da mu je
osnovna intencija da ućutka medije i da vlast zaštiti od svake kritike, i
konačno, da je reč o zakonu “jednog čoveka” (potpredsednik Vlade i
predsednik stranke G17 plus, Mlađan Dinkić) protiv “jednih novina” (Kurir).
Predsednica UNS Ljiljana Smajlović je u svojim brojnim
izjavama isticala: “Brine me što se za drakonskim merama poseže u času
kada je u vladajućoj koaliciji postignuta trenutna politička volja za
obračun sa izdavačem koji joj najviše smeta. Nama u UNS-u takođe smeta
kada pojedini tabloidi, poput Kurira krše profesionalne standarde. Ali,
zakone ne treba praviti za jednog vlasnika, jer drugačija politička volja,
u promenjenim okolnostima, može otvoriti put gušenju slobode štampe”.
Najžešći kritičari su bili upravo oni koji su svojevremeno stajali iza
Miloševićevog zakona o javnom informisanju iz 1998. Među
najciničnijim primedbama bile su one po kojima je predloženi zakon gori od
Miloševićevog zakona. Nekada bliski stranački saradnik Vojislava Šešelja,
koji se sada, kao potpredsednik Srpske napredne stranke Tomislava
Nikolića, odlučno suprotstavio novom zakonskom predlogu. Aleksandar Vučić
pre desetak godina sprovodio je zakon koji je omogućavao da se medijima “sudi”
u prekršajnom postupku, što je dovodilo do gašenja medija u roku od 24 sata i do
zaplene kompletne, ne samo redakcijske, već i privatne imovine urednika i
rukovodilaca medija. S druge strane, tada vladajući socijalisti (u koaliciji sa
JUL i Srpskom radikalnom strankom) sada su kao deo vladajuće koalicije
unapred (već na sednici Vlade) najavili da će se uzdržati od glasanja i isto
najavili za skupštinsko izjašnjavanje.
O čemu se nije razgovaralo
Težnja ka kontroli medija je konstanta jer očigledno da nijedna vlada nije
sposobna sprovoditi svoj program bez podrške medija, pogotovo kada je reč o
reformskim zaokretima. Međutim, aktuelna vlada niti je dovoljno reformska
niti ima jasan odnos prema prošlosti. Ipak, svaki njen pokušaj da na dnevni
red stavi obaveze koje proističu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju
redovno je praćen medijskim kampanjama koje idu na ruku antievropskim snagama. Ipak ona kao takva je maksimum koji Srbiju u ovom trenutku može da održi na proevropskom
putu.
Način na koji je Vlada pokušala da, uz pomoć skupštinske većine, “preko
noći”, navodno uvede red u “medijski haos” samo je ilustrovao trajnu
tendenciju – ovdašnjih političara, pa i onih na najvišim državnim funkcijama,
da kontrolu i uticaj na uređivačku politiku sprovedu bahatim nastupima,
nevešto i grubo. To sa druge strane, izaziva sličnu reakciju medija: “na
bahate pokušaje kontrole, oni odgovaraju još bahatijim gestovima
otpora”.
Antievropski blok je medijski vešto indukovao atmosferu “odbrane
od autoritarne vlasti”, koja je u mnogome podsećala na veliki sukob u
prvim godinama nakon smene Slobodana Miloševića (2001-02).
Mediji su i tada tvrdili da brane “slobodu govora i izražavanja”, koju im
je navodno ugrožavala vlada premijera Zorana Đinđića, a naročito njen
tadašnji šef Biroa za informisanje, Vladimir Popović. I danas su glavni
„zagovornici“ slobode medija kao i onda Ljiljana Smajlović i Aleksandar
Tijanić. U, tada neprozirnoj pozadini sukoba, voñen je zapravo strateški
“rat” za budućnost Srbije – njen odlučni raskid sa politikom iz
Miloševićevog vremena i iskorak prema evroatlanskim integracijama.
Tada je taj iskorak sprečen brutalnim uklanjanjem Zorana
Đinđića. A stvorena medijska slika o Zoranu Đinđiću doprinela je toma da
on početkom 2003. godine bude ubijen kao “mafijaš”, a ne kao žrtva
politički motivisanog atentata zbog njegove modernizatorske evropske
vizije. Nakon toga nastavljena je nacionalističko-konzervativna politika
iz devedesetih godina prošlog veka drugim sredstvima, koju je simbolisao
Vojislav Koštunica sve do maja 2008.
“Sloboda” za koju su se tada „izborili“ mediji gotovo se u
međuvremenu pretvorila u sopstvenu suprotnost. Bez poštovanja elementarnih
standarda morala i etike, profesija je samu sebe degradirala, svodeći se na
“mrčitelje papira, mučitelje kamere, samozvanih genija i profesionalnih
narikača”. Na uređivački koncept, u većini tabloidiziranih medija, osim
vlasnika koji su dobrim delom nepoznati ne samo javnosti, nego i većini
uposlenih, bitno utiču različiti, ne uvek transparentni interesi: neformalni centri
moći (obaveštajne službe svih nivoa), uticajni lobiji (uglavnom nacionalno-
konzervativni krugovi), pojedine partije i njihovi lideri. Zavisno od navedenih
interesa profiliše se i uređivačka politika, u pravilu bezobzirna prema bilo kome ko
je označen kao meta, pri čemu se ne preza od laži, kleveta, insinuacija i
kompromitacije. Slaviša Lekić, glavni urednik magazina Status, u autorskoj kolumni
Danasa „Mlađin gajtan“ podseća da su nakon ubistva premijera Đinđića kroz
medijskog “toplog zeca” u raznim Kuririma i Pressovima, Pravdama…
redom su prolazili „Zoran Živković, Nenad Bogdanović, Vladimir Popović,
Radovan Jelašić, Dragan Šutanovac, Boris Tadić… No, niko kao Čedomir
Jovanović i Mlađan Dinkić nije na svojoj koži osetio arogantnu spremnost
raznoraznih primeraka ovosrbijanske kaste da urnišu, unakaze, dokusure i
satru u blato. Uglavnom epitetima i etiketama koje normalnom posmatraču sa strane, a kamoli akteru, izazivaju nelagodu u stomaku”.
Slaviša Lekić zaključuje da svi oni koji “dižu glas” protiv Predloga
zakona, od Dragana Markovića Palme, preko poverenika za informacije,
radikala, SPO, do UNS, pa i NUNS, zajedno daju “podršku ali i legitimitet
zagovornicima plasiranja umobolnih ideja na naslovne strane i stavljaju ih
u istu vrednosnu ravan sa idejama o, slobodi mišljenja i izražavanja na
kojima počiva savremeni svet”.
Na taj način je degradirano dostojanstvo profesije, koje je takoñe
urušeno i svojevrsnim “dobrovoljnim ropstvom” (ne)poznatim vlasnicima
medija koji beskrupulozno eksploatišu novinare, sa niskim, neredovnim
platama i veoma ograničenim socijalnim pravima. Koliko taj
ponižavajući i uvredljiv status velikog broja novinara u Srbiji povratno deluje
na “slobodu mišljenja i izražavanja”, pitanje je koje ni ovom prilikom niko
nije postavio, a kamoli i odgovorio. Iz bučne i žučne debate potpuno
je izostavljena tema ključna za medije u Srbiji – uređivački koncept većine
štampanih i elektronskih medija. Ideološki obrazac koji je u javnom
diskursu Srbije kreiran još pre više od 20 godina, da bi opravdao ratove koji
su sledili, sada nastoji da interpretacijom nedavne prošlosti
relativizuje odgovornost Srbije. Najjači saveznik u tome upravo su mediji. To
važi za sve medije, a ne samo za tabloide. Na toj liniji su najuticajniji i
najznačajniji mediji, poput Politike, Radio televizije Srbije, Večernjih
novosti, NIN i dr. Vlada premijera Mirka Cvetkovića koja je formirana na osnovu većinskog proevropskog raspoloženja građana, nije učinila dovoljno u medijskoj sferi, čak ni u
segmentu za koji je ovlašćena. Državni vlasnički udeo u glavnom političkom
dnevniku, Politici (što je takoñe, svojevrsni anahronizam), omogućio je
aktuelnoj vlasti da smeni glavnu urednicu Ljiljanu Smajlović (ideološki
veoma blisku Vojislavu Koštunici).
Međutim, novi urednički tim još uvek nije profilisao list na izrazitijoj
antinacionalističkoj i antikonzervativnoj opciji. Politika10 sledi liniju manjeg
otpora “opšte saglasnosti” o ključnim pitanjima srbijanskog društva, bilo da je
reč o evroatlanskim integracijama, odnosu prema ratnoj prošlosti,
aktuelnom tretiranju suseda i njihovih država, antifašizmu, pripadnicima
manjina, ili pak o Kosovu i naročito, Albancima. Isto važi i za, nesumnjivo
najuticajniji medij u Srbiji, Radio televiziju Srbije, koja se samo formalno
transformisala u javni servis. Osim toga, za razliku od Politike, nova vlast
(Demokratska stranka) nije zamenila direktora RTS Aleksandra Tijanića. On
će, kako sam tvrdi, ostati do kraja petogodišnjeg mandata, iako je bio
ministar informisanja za vreme Slobodana Miloševića, potom savetnik za
medije Vojislava Koštunice dok je bio šef države, koji ga je potom stavio na
mesto direktora RTS.
Ni nakon promene vlasti nije došlo do promene u strukturi i
uređivačkoj politici javnog servisa. Izveštavanje RTS o bitnim političkim
događajima nije okarakterisano kao bitno objektivnije od izveštaja drugih
medija. Na programu RTS i dalje su zastupljeni sadržaji nedopustivi za
javni servis, a rekordnu gledanost ova televizija beleži uglavnom zahvaljujući
emitovanju domaćih tv-serija spornog
kvaliteta.
Svođenje rasprave na ekskluzivni odnos vlasti i medija, u
kojoj su na medijskoj strani prednjačili oni koji su se osećali
ugroženim, kao i Udruženje novinara Srbije, verovatno je glavni razlog što se
šira javnost prema tome odnosila kao prema „maloj svađi u porodici“.
Izostala je takođe, i glasna i odlučna reakcija nevladinih organizacija i – što
je još važnije – predstavnika međunarodnih organizacija koje se
bave medijima (OEBS, Savet Evrope). Ta ravnodušnost javnosti i „dve moćne
grupe uticaja“ (nevladin sektor i međunarodni faktor), po mišljenju
glavnog urednika Vremena, Dragoljuba Žarkovićaproizlazi iz
istovetnog obostranog osećanja da se „radi o nadgornjavanju dve moralno
sumnjive grupe – novinara i političara, pa neće da se mešaju u taj mali prljavi
rat u kome je, ruku na srce, više krivih nego nevinih“.
