ENU trenutku kad deo sveta, tu odmah pored Srbije, slavi demokratske tekovine, ovde vlast uz pomoć opozicionog LDP zavodi – red i odgovornost u medijima. Sa izuzetkom lidera SPS Ivice Dačić koji ne želi da učestvuje u tom „upristojavanju“. Razlozi su mu višestruki: loša iskustva u prošlosti kad mu je stranka bila na čelu strahovlade (ne kaže baš to tako) i lukavo prepustila medije Šešelju i Vučiću (tad su bili zajedno), pa su upristojavali i ućutkivali medije na hiljadu i jedan način. Uz to, Dačić vodi SPS u Socijalističku internacionalu gde se baš ne ide s etiketom uvoditelja reda. Uz to ima dobru priliku da ako se već nije odrekao mnogo čega iz Miloševićevog SPS zašto se ne bi distancirao od represije medija po čemu je, osim ratovanja, bio najviše po zlu poznat u celom svetu?
Kad se stvari pogledaju iz toga ugla, a pogotovo velika aktivnost Čedomira Jovanovića koji je bio prvi rekavši da „Bradić podnese ostavku, ako ne može da upristoji medije“, postaje jasno da više nije reč samo o zakonskom tekstu i šta tu piše i kako se „niveliše“. Ovaj predlog zakona postao je čista, nepatvorena politička stvar. Stranke se nadgornjavaju, nadmudruju, „zalažu za odgovornost novinara“ trgujući međusobno. Videće se možda i uskoro ko je kome šta dao i u čemu popustio, jer je sve očiglednije da se stvaraju neka savezništva i da to sve manje ima veze sa navodnom željom da se „skandalozni tabloidi“ pridržavaju profesionalne etike. Da se to htelo, u postojećem Zakonu o javnom informisanju ima bar pet-šest ključnih odredbi o odgovornosti, zabranama i kaznama. Baš kao i u Krivičnom zakoniku koji to precizno formuliše. Otkud onda sva ta frka?
Odgovor je u opšte vladajućoj atmosferi gde nijedan javni tužilac ne pokreće ništa samoinicijativno, po službenoj dužnosti, protiv bilo kojeg medija, a po Krivičnom zakoniku ili Zakonu o javnom informisanju: narušavanje pretpostavke nevinosti, ugrožavanje interesa maloletnika, govor mržnje, zagovaranje rasne, nacionalne, verske mržnje i sve ostalo što bi trebalo da bude kažnjivo i u zemlji Srbiji koja se od 2000. izdaje za pravu, istinsku i demokratsku zemlju! Istovremeno, po nekoliko ekonomskih zakona koji se takođe ne poštuju može se sprečiti izlaženje lista čiji je račun pod blokadom, a nekim amandmanima u postojećim privrednim i Zakonu o javnom informisanju uvesti obaveza da se mora znati ko je vlasnik kog medija. Voleo neko ili ne Ameriku činjenica je da za razliku od mnogih evropskih zemalja, nemaju nikakve zakone o medijima, ali se po svim drugim, od Krivičnog, preko onog o ljudskim pravima ili protiv diskriminacije, zbog objavljene laži i povrede privatnosti plaćaju milionske kazne.
Istine radi, mora se takođe reći da ovde javni tužioci ne pokreću ni u drugim prilikama ništa po službenoj dužnosti iz prostog razloga što je manir nepoštovanja zakona osnovna karakteristika ovdašnjih prilika i neprilika u kojima se živi. Ne samo zato što sudstvo nije nezavisno u dovoljnoj meri, već što – osnovana je sumnja – tužilac u partijskoj državi mora da vodi računa čiji je medij (on sigurno zna ko su vlasnici), protiv koga će ustati, koja stranka iza koga stoji. Ukoliko ima i lakših meta, nezavisnijih medija, što se s njima petljati po službenoj dužnosti, neki stranački jak čovek sam će dići glas protiv takvih što neistine šire, a on duševno pati, pa će bol morati i da naplati.
U takvim uslovima najidealnije rešenje je stati na put slobodi informisanja i onda početi „proces upristojavanja“: zatvarati medije, novčano ih kažnjavati, uvoditi cenzuru ili bar samocenzuru koja jeste jednom postojala u drugoj Jugoslaviji, ali su dugim nizom godina čitaoci i novinari sticali veštinu pisanja i čitanja među redovima. U 90-im sve je išlo po kratkom postupku, po „odgovarajućim“ zakonima: neposlušni list se tuži da se, na primer, loše privatizovao, pa to Privredni sud poništi na „zatvorenoj raspravi“ i novine budu ukinute u roku od pola sata (slučaj „Borbe“, vlasti i Privrednog suda u decembru 1994).
To bi sada mogla takođe da bude dobra formula za „neodgovorne medije“, pa čak i za „ loše privatizacije“. Ali ne samo po dogovoru, već po pravom stranačkom trgovinskom ugovoru.
Gordana Logar
