EN
Pre 21 godinu bila je hladna zima. Bila je vlažna, mračna, cepala je nozdrve i pekla prste, grozna i pakosna zima 2003. godine kad sam postao novinar.
Bila je siromašna i tužna, turobna, teška, puna zaleđene piljevine istesterisanih šprajceva, idiotske mladalačke uverenosti u privremenost sopstvenih životnih grešaka, u neminovno večno proleće u kom ćeš sam dovući sunce koje će otopiti smrznute prozore, upaliti sijalice, ugrejati vodu i doneti osmehe ljudima oko tebe.
Prvi tekst koji mi je dozvoljeno da objavim imao je naslov „Pošte neće raditi na Sretenje“. Bila je to neka sitna vest, par redova saopštenja koje je izbacio faks u redakciji na Savskom trgu, a moj urednik mi dao da ga prekucam i sredim.
U četiri, pet redova teksta imao sam, recimo, sedam grešaka. Kako u četiri reda napraviš sedam grešaka?
Mesec dana kasnije ubijen je Đinđić, a meni su dali da slušam motorolu – policijski radio koji su do pre par godina imale sve novinske kuće u Srbiji i zapisujem svaku reč koju čujem, bez selekcije. Sećam se samo neprestanog ponavljanja „Vihor“, „Vihor“, što ću tek kasnije saznati šta je ustvari značilo.
Ubrzo sam promenio redakciju, usput saznavši ponešto o prethodnoj, i krenuo da radim. U to vreme, novinari su stvarno išli na pres konferencije kojih je zapravo i bilo, prvo su išli u pratnji starijih kolega, a tek posle sami. Tekst nije mogao da bude objavljen pre nego što ga urednik pročita (i vrati na doradu).
Novinar nije mogao da vidi agencijski izveštaj pa ga prepiše kao svoj. Gugla jeste bilo, ali na njemu nije bilo ničeg korisnog – sve si morao zapamtiti, proveriti i razumeti sam. Lektori su čitali sve tekstove.
Novinari su sutradan upoređivali ono što su oni napisali s onim što su napisale njihove kolege u drugim novinama, čitajući takozvani „komplet“, set svih glavnih dnevnih i nedeljnih novina koje postoje u Srbiji, koji je imala svaka rubrika. To je klincima u stvari bilo nadmetanje: Ko je šta stavio u lid, ko je primetio nešto što drugi nisu, ko je šta izostavio, ko je bolji pisac, ko je promašio poentu, a ko ubo suštinu, šta je kome naslov.
Tako su mladi novinari učili šta je uređivačka politika, kako se razabire važno od nevažnog, kako se kritički slušaju sagovornici, kako se uočavaju kontradikcije, prepoznaje tema i postavljaju pitanja. Tako se postajalo novinarom.
Redakcijske rasprave su bile svakodnevne, a raspravljalo se o svemu – politici, ekonomiji, sportu, svim mogućim društvenim pitanjima, ideološkim podelama, novinarskim obzirima. LJudi su se svađali s urednicima oko toga da li naslov odgovara tekstu, zašto je ovo a ne ono stavljeno u lid i šta je tu u stvari bitno.
Kada sam posle tri meseca prvi put na sebe privukao pažnju uredništva i uprave novina to nije bilo zato što sam brzo puštao agencijske vesti, već zato što sam pokušavao da otkrijem kako i zašto gradska vlast planira da iz Beogradskog maratona izbaci legendarnog direktora Dejana Nikolića što je naravno, neke ljude poprilično razbesnelo.
Kada sam posle šest meseci iz Gradske rubrike prebačen na Društvo, to nije bilo zato što su od mene očekivali da štancujem tekstiće tipa „Čeka li nas hladna zima“, „Kako da prepoznate grip“ i „Šta se najviše kupuje za 8. mart“, već da bih par meseci kasnije probao da saznam kako je i zašto srušena Šilerova.
Novinarstvo je naravno i tada bilo slabo i ružno. Šilerova se recimo daje detetu da radi jer je verovatno bolje da se saplete on nego neko drugi (srećom, nisam se sapleo, a i Nikolić je ostao direktor). Politika je i onda diktirala uređivačke politike, bilo direktno bilo kroz poslovne interese vlasnika medija. Za dve decenije u ovom poslu, novinarstvo nikad nije bilo ni slobodno ni nezavisno. Ali je ipak pokušavalo da bude.
Osnovni novinarski kvalitet, suština našeg posla, bila je sposobnost novinara da donese vest, da otkrije vest, da primeti vest, da objasni vest.
Reći čitaocu nešto što mu niko pre tebe nije rekao i posebno, nije hteo da mu kaže, a što je važno za njegov život u ovoj zemlji – famozni javni interes, to je novinarstvo i po tome se novinari cene.
Danas mladi novinari to nemaju gde da nauče, a čitaoci sve manje imaju gde to da pročitaju. Paradigma našeg posla – osnovni novinarski kvalitet – je promenjen. Sada to nije sposobnost da se vest donese, već sposobnost da se vest proda. Da se naslov formira tako da privuče „klik“, da se informacija sakrije do kraja teksta da se dobije „skrol“, a sve to da bi se naplatio oglas.
Učimo ih da su dobri novinari ako proizvedu dovoljno privlačnih naslova, nagrađujemo ako iskopiraju dovoljno agencija. Vest više nije njihov posao. Njihov posao je sada naslov, iza koga može, ali ne mora da bude vest. Javni interes je postao fakultativan.
Ovo je moja poslednja kolumna za Danas. Posle 14 godina u ovoj redakciji, danas odlazim iz Junajted medije.
Možda Danas nikad nije bio bezgrešna novina, ali je uvek bio novina u kojoj se cenilo i volelo novinarstvo i u kojoj je svako imao slobodu da misli i bude novinar. Novina u kojoj su radili i i dalje rade ljudi koji veruju u osnovne postulate klasičnog novinarstva i vrednost takvog novinarstva za ovo društvo. Dobri ljudi i moji prijatelji. Doviđenja.
Izvor: Danas
