ENKako se ovde vreme ne pomera. Strašno! – pomislio sam. Evo tog teksta:
„Mesec dana posle smrti novinarke Duge Radislave – Dade Vujasinović jedna od njenih koleginica iz redakcije držala je predavanje polaznicima „Novinarske radionice – Soroš 94“ i izrekla nešto što bi se danas, posle tolikog vremena, moglo uzeti kao dobra teza za razmišljanje: „Na mogućem haškom procesu Dada bi bila jedan od ključnih svedoka“. Stotine svedoka prošlo je od tada kroz sudnice Haškog tribunala, mnoge smrti su objašnjene ili potpuno rasvetljene, ali ovdašnja javnost još nije dobila odgovor – da li je jedna od najvećih zvezda beogradske novinarske scene digla ruku na sebe ili je njenu karijeru prekinuo neko drugi, možda, baš, u strahu od ostvarenja posthumno izrečene rečenice njene koleginice.
Zvanična tvrdnja je opštepoznata – u noći između osmog i devetog aprila 1994. godine, Dada Vujasinović je u trenucima nervnog rastrojstva, po povratku sa reporterskog zadatka iz Sandžaka, izvršila samoubistvo jednim hicem iz očeve lovačke puške. Policijski izveštaj bez ograde je ukazivao da se tridesetogodišnja novinarka te noći, najverovatnije oko jednog časa posle ponoći – ubila. Samoubistvo je konstatovao policajac koji je prvi ušao u stan, da bi kasnije uviđajna ekipa, forme radi, obavila svoj deo posla, fotografisala sobu, popisala pronađene predmete, popričala sa komšilukom, sve to, iz nepoznatog razloga, bez prisustva istražnog sudije. Slučaj je jednostavno registrovan i stavljen ad akta. Tri mišljenja su se tada stvorila u javnosti. Prvo je bilo manjinsko – Dada Vujasinović je, navodno, imala suicidalnih nagona i razmišljanja o samoubistvu joj nisu bila strana. Drugo je bilo većinsko, naročito među onima koji su je najbolje poznavali i koji su decidno tvrdili da „Dada to nije učinila“. Treće razmišljanje bilo je podeljeno između prvog i drugog, ali su ga pronosili uglavnom oni poslovično uzdržani ili pak oni drugi kojima je pored svih nagomilanih „vremenskih“ problema bilo savršeno svejedno da li je „neka tamo novinarka“ izabrala „hemingvejski kraj“ u godinama kada je svaki TV Dnevnik počinjao prikazom svežih leševa sa isparcelisanih frontova po bivšoj Jugoslaviji. Iako nikada ne treba biti ravnodušan kada se nečiji slučaj stavi ad akta jer se ne može pouzdano tvrditi da sledeći neće biti tvoj, događaj je ubrzo pao u blagi zaborav.
U svojim tekstovima o tih godina nadirućoj političkoj, mafijaškoj i „turbobogataškoj“ eliti, Vujasinovićeva nije poštedela nijednu bitnu ličnost tada već antropološki različite „klase“ ljudi stvorene u Srbiji (ili iz Srbije) s početka devedesetih. Prva je otvorila dosije mnogih koji u normalnim vremenima ne bi zavredeli ni pomena, iskreno verujući da sve što nije napisano i ne postoji. Kako je takvo pisanje neraskidivo skopčano sa naknadnom reakcijom onih koji sebe, bez „maske“, ugledaju na novinskim stupcima, ona se srela i sa drugom stranom žurnalizma, nepoznatom za prosečan čitalački publikum – anonimnim telefonskim pozivima, „besno“ sročenim pismima, razgoropađenim „obožavaocima“ lika i dela prozvanih i obično benignim figurama kakve novinari u žargonu nazivaju „pacijentima“.
Paradigma svih paradigmi doba o kojem je pisala, Željko Ražnatović Arkan, odgovorio joj je svojevremeno, kada ga je pitala da prokomentariše talas ubistava koji pogađa dobrostojeće Beograđane, kako može slobodno da napiše „da je ona sledeća i da joj je on to rekao“. Jednom je našla punjenog fazana na kolima pa joj je uveče anonimni glas saopštio da će proći poput te ptice. U međuvremenu je imala sličnih neprijatnosti sa raznim drugim junacima njenih novinskih storija da bi se sve na neki način zaokružilo tužbom Glavnog odbora SPS zbog klevete. Sve to je preživljavala, prema rečima najbližih, sa dozom humora – jedino se iskreno poveravala sestri u pismima koja su kasnije objavljena u zbirci njenih članaka i ratnih reportaža „Svedočenja iz obeščašćene zemlje“.
Ta pisma su svakome bila dovoljan argument za sumnju. Policiji ne. Držeći se rigidno policijskih, balističkih i obdukcionih „nalaza“ o samoubistvu, tužilaštvo je uporno ignorisalo sve pokušaje roditelja i advokata da se slučaj izvadi iz arhiva. Valjanih povoda za to bilo je sijaset – od čudne putanje kuršuma do skoro neverovatnog položaja puške iz koje se Vujasinovićeva, navodno, ubila. Napretek je bilo i sitnijih detalja – na fotelji u kojoj je nađena mrtva, kasnije je utvrđeno postojanje još jedne krvne grupe osim njene i nepoznati pramenovi kose, iz stana su, navodno, nestale neke fascikle sa poverljivim papirima. Komšiluk u gluvo doba noći nije čuo pucanj iz lovačke puške sa koje, inače, policija nije skinula otiske… „
Eto, to je napisano pre 11 godina.
Dragoljub Petrović
