ENИстрага око убиства новинара и издавача Славка Ћурувије и даље, већ годинама, тапка у месту. На основу онога што је „Политика” у прилици да предочи својим читаоцима, а то су изводи са саслушања оперативаца у преткривичном поступку, јасно се може сагледати ко је све учествовао у издавању налога и реализацији праћења и прислушкивања власника „Дневног телеграфа” и „Европљанина”. Све то, до сада, није било довољно надлежним правосудним органима да покрену кривични поступак. Ћурувијине убице се и даље воде као „непознати извршиоци”.
Извесно је да је у праћењу Славка Ћурувије учествовао комплетан састав Деветог одељења (тајно праћење „објекта”) Центра Ресора државне безбедности (ЦРДБ) Београд, а да су им помагали и оперативци из других организационих јединица. Сви они дали су изјаве почетком 2001. године, пред радницима Ресора државне безбедности МУП-а Србије.
Небојша Весић, припадник Деветог одељења од јануара 1999. године, саслушан је 14. фебруара 2001. године. Између осталог је изјавио да је тајно праћење Славка Ћурувије почело пет, шест дана пре убиства.
„Приликом примене мере тајног праћења у екипи којој припадам коришћена су следећа возила: `астра`, BMW и `рено`. Вођа екипе, Мирчевић Светозар је комуницирао са непосредним руководством Деветог одељења и он нас је распоређивао на терен. Непосредни руководилац наше екипе је био Љубојевић Ратко… Такође сам уочио да су све промене о кретању Славка Ћурувије путем радио везе јављане чешће него уобичајено… Колеге у Деветом одељењу су веома уздржано спомињале посао о праћењу Славка Ћурувије. Осећао сам да је то тема о којој не треба говорити и коментарисати.”
О послу ни речи
Александар Радосављевић, припадник Деветог одељења од 11. априла 1999. године, дакле од дана када се догодила мучка ликвидација Славка Ћурувије, између осталог је испричао:
„Након што је објекат са супругом из Кнез Михаилове улице кренуо у правцу свог стана, док сам се са осталим колегама налазио на почетку Улице Лоле Рибара, од стране шефа смене Соковић Небојше радио везом смо добили налог да се посао прекине и да мој део екипе дође на договорено место, окретницу тролејбуса код Калемегдана.
Неко је јавио радио везом да се објекат налази у непосредној близини стана. У том моменту од стране шефа смене Соковић Небојше, том колеги је наређено да се моментално хитно повуче. Након доласка на договорено место, где смо затекли колеге Покрајац Ивана и Грујић Небојшу, као и шефа смене Соковић Небојшу, колега Драговић Љубиша и ја смо са њима кратко разговарали о протеклом послу. Том приликом код шефа смене Соковић Небојше била је приметна неуобичајена нервоза и усплахиреност и тада смо од њега добили налог да одмах кренемо ка просторијама одељења у Цара Уроша.”
У наставку изјаве Радосављевић је описао како је онда у просторијама одељења кренула прича да је Ћурувија убијен, али да се не сећа ко је то први поменуо. Додао је и да је тада оперативцима наложено да не причају о овом послу.
Зоран Павић, дипломирани правник, по налогу Радета Марковића постављен је за начелника Деветог одељења ЦРДБ Београд. Одмах након напада НАТО-а на СРЈ, од новопостављеног начелника Центра Милана Радоњића добио је налог да се отпочне са праћењем Славка Ћурувије.
„Већ у 17 часова од дежурног начелника Цвијетина Милинковића сам добио наређење да се даља пратња везе прекине… После тога људи су се разишли кућама… Око 17.30 часова од стране дежурног начелника Цвијетина Милинковића информисан сам да је управо убијен Славко Ћурувија испред свог стана. Истога дана, у времену од 19 до 19.30 часова заменик начелника центра Стеван Никчевић је, с обзиром на протекле догађаје, од мене тражио да напишем извештај о праћењу Славка Ћурувије, што иначе није било уобичајено, јер да смо од агресије НАТО-а давали само усмене извештаје због непостојања канцеларија…”
Цвијетин Милинковић је у критичним тренуцима, по унапред утврђеном распореду, обављао посао дежурног начелника Деветог одељења ЦРДБ Београд. У његовом исказу, датом 14. фебруара 2001. године, наводи се да су у просторијама Центра тог кобног ускршњег дана боравили начелник Милан Радоњић и његов заменик Стеван Никчевић.
„Не сећам се када је посао прекинут… Сећам се да сам од колега са терена обавештен да су сазнали да је убијен новинар Славко Ћурувија. О томе сам обавестио телефоном начелника Радоњића. Сећам се да је био згранут…”
Милан Радоњић је почетком априла 1999. године, одлуком првог човека српске тајне полиције Радета Марковића, постављен за начелника Центра Ресора државне безбедности Београд. Током саслушања је изјавио да је познавао већину запослених, али им је објаснио да је он ипак нов и да је његов заменик Стеван Никчевић човек који је „у току свих оперативних послова”.
Неидентификована веза
Шта је још изјавио Милан Радоњић? Описујући колико је (не)упознат са случајем праћења Славка Ћурувије, под оперативним именом „Ћуран”, Радоњић је рекао да му је предочен оперативни податак да би власник „Дневног телеграфа” требало тих дана да оствари безбедносно интересантан контакт и примопредају одређене поруке са до тада неидентификованом „везом” (касније се испоставило да је реч о Ћурувијином колеги и пријатељу, новинару Душану Величковићу, прим. М. Ј.).
На питање зашто је инсистирао да о кретању Славка Ћурувије буде обавештаван на сваких десетак минута, Радоњић је одговорио да је због бомбардовања био забринут за особље. Тог 11. априла 1999. године Милан Радоњић је, према сопственој изјави, обавештен да је Славко Ћурувија остварио контакт са „безбедносно интересантном везом” и да је дошло до „очекиване примопредаје неког папира”.
„Знајући из претходних пар дана навике праћеног лица, закључио сам да је мало вероватно да ће након одласка у стан поново излазити, те сам због тога издао налог да се део екипе који је до тада држао контролу над њим одмах прикључи екипама које се налазе на адреси до које је праћена ‚веза`. Кратко време иза тога информисан сам да је ‚веза` идентификована, па сам издао налог дежурном начелнику да се све екипе повуку са терена јер је циљ остварен, па је посао завршен.”
У наставку своје изјаве Радоњић је рекао да је наложио да се сва евентуална оперативна сазнања о убиству Славка Ћурувије одмах прослеђују Ресору јавне безбедности МУП-а Србије, односно СУП-у Београд. Међутим, додао је да РЈБ-у ништа није достављено јер оперативних сазнања – није било!
Неколико дана пошто је дао прву изјаву, Зоран Павић, начелник Деветог одељења (техника, снимање, прислушкивање, праћење) Центра РДБ-а Београд, поново је позван на саслушање. Овог пута одговарао је на питања у вези са аутомобилом марке „голф 3” који је примећен непосредно уочи и после мучке ликвидације Славка Ћурувије, за који се претпостављало да су се баш њиме довезле убице. Павић је објаснио да је „голф 3” беле боје „одабран” и довезен испред зграде Центра у Улици цара Душана почетком априла 1999. године и да су кључеви и пратећа документација предати извесном раднику Друге управе Ресора државне безбедности.
„Напомињем да сам тек крајем 2000. године у неформалним разговорима са радницима мог одељења сазнао да су поједини од њих на дан убиства Славка Ћурувије приметили возило бели ‚голф 3`, и то у моменту када су добили налог да прекину са овим делом посла и пређу на другу локацију.”
Како је бели „голф” одабран? Зоран Павић је описао да му је начелник београдског центра РДБ-а Милан Радоњић наложио да из возног парка Деветог одељења издвоји једно возило и да га преда на коришћење радницима Друге управе за потребе једног службеног пута. Десет месеци касније Друга управа је вратила „позајмљени” аутомобил.
(Сутра: Сусрет са човеком у зеленој јакни)
