ENBaš kao i u nekim drugim delatnostima, i u jednom broju domaćih medijskih kuća primećeno je da je za prijem na posao „primarno kako određena osoba izgleda i koliko godina ima”. Vlasnici i direktori traže „mlađane manekenke”, pa je recimo, u Novom Sadu na konkursu jedne lokalne televizije za novinarku-voditeljku uslov za prijem u radni odnos bio i završen manekenski kurs. I dok se muškarci novinari s 30 godina iskustva proglašavaju novinarskim bardovima, njihove koleginice sa istovetnim stažom nazivaju – babama.
Ovo su samo neka zapažanja koja je na jučerašnjem okruglom stolu „Žene u medijima” iznela Tamara Skroza iz sekcije žena u medijima Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Ova sekcija, osnovana prošlog oktobra, u proteklih nekoliko meseci organizovala je neformalne susrete sa ženama koje rade u medijima u Novom Sadu, Zrenjaninu, Somboru, Kruševcu, Novom Pazaru, Kragujevcu, Kraljevu i Beogradu.
Iako žene primećuju određene forme diskriminacije u redakcijama, istakla je Skroza, u najvećem broju slučajeva pripisuju to tradicionalnom društvu. Ova razmena iskustava je pokazala da na rukovodećim mestima ima više muškaraca, ali i da žene, kada se na tim položajima nađu, „vremenom bivaju instrumentalizovane od vlasnika, direktora ili muškaraca na višim položajima”.
Kao najveći problem navele su teškoće da privatni život usklade s poslom koji nema utvrđeno radno vreme. Za njihove porodične obaveze u redakcijama nema razumevanja, a za nestandardno radno vreme – razumevanja nemaju ukućani. Ni među samim ženama nema razumevanja, kaže Skroza, jer su tokom ovih razgovora mnoge navodile da problema imaju i sa ženama na rukovodećim mestima koje, kad preuzmu takvu funkciju, vremenom preuzimaju muški model ponašanja i „nemaju milosti”.
Da upotpuni saznanja o položaju žena u medijima, ova sekcija iskoristila je i anonimni upitnik. Prema odgovorima može se zaključiti da petina žena u medijima smatra da muškarci ipak imaju više plate, a toliki je postotak i onih koje smatraju da su bile diskriminisane zbog izgleda (bilo da su mlađe ili starije), kao i da su pretrpele neku formu seksualnog uznemiravanja kroz neumesne šale ili „drugarsko pipkanje” od kolega ili ljudi na koje su upućene zbog posla. Po mišljenju ispitanica, najveći problem im je stres, nesigurnost posla i niska zarada.
Ovaj skup, koji su pored ženske mreže NUNS-a organizovali i Udruženje žena „Peščanik” iz Kruševca i Savet za ravnopravnost polova, bavio se i pitanjem predstavljanja žena u medijima. Po rečima Veronike Mitro, iz radne grupe za medijsko predstavljanje žena u izradi nacionalnog plana akcije za poboljšanje položaja žena, u tom pogledu nema velike razlike između Srbije i drugih zemalja. Žene se pojavljuju u ograničenom broju uloga, najčešće kao objekti želja ili kao objekti za posmatranje, ali su i „jezički nevidljive” zbog upotrebe imenica muškog roda za zanimanja koje obavljaju žene. Žena je manje u vestima, ređe bivaju intervjuisane i pitane za mišljenje nego muškarci. Neke kategorije žena potpuno su izostavljene iz medija kao recimo one starije, pripadnice manjinskih nacionalnih i verskih grupa, žene sa sela ili one sa invaliditetom ili drugačije seksualne orijentacije.
Učesnice skupa pozvale su medijske kuće da prihvate kodeks rodno osetljivog medijskog izveštavanja čiji je cilj unapređenje ravnopravnosti polova kroz promenu medijske slike o ženama, povećanu zainteresovanost medija za pitanja ravnopravnosti polova i stvaranje jednakih uslova za napredovanje i usavršavanje novinarki i novinara.
M. Petrić
