EN
[box align=’box-left’ id=’5162′]
Na objektivnom planu, na slobodu izražavanja u Srbiji nužno utiče situacija koju imamo na medijskoj sceni. U Srbiji egzistira daleko više medija nego što realno može da opstane uzimajući u obzir potencijale tržišta oglašavanja. Mediji, uprkos ekonomskoj logici, ipak opstaju.
Oni opstaju na uštrb kvaliteta i bogatstva sadržaja, režući sve troškove osim najneophodnijih, pri čemu čak ni plate novinara i drugih zaposlenih u medijima ne ulaze uvek u krug tih najneophodnijih troškova. Mediji opstaju i tako što prilagođavaju svoje sadržaje željama i potrebama centara moći za koje znaju ili pretpostavljaju da utiču na to kako će se raspodeljivati državna pomoć ili kako će se raspodeljivati marketinški budžeti oglašivača.
Sve ovo dovelo je i do autocenzure u tradicionalnim medijima i do tabloidizacije, čega smo svedoci, а potpomognuto razvojem tehnologije, proizvelo je seobu značajnog dela publike tradicionalnih medija na društvene mreže, diskusione forume i Internet generalno. Od tog dela publike, Internet je prepoznat kao platforma koju je teže nego tradicionalne medije kontrolisati preko uticaja na državnu pomoć ili marketinške budžete, odnosno kao svojevrsno polje slobode, u komparaciji s tradicionalnim medijima, kao poljem neslobode.
Nedavna prvostepena presuda trojici učesnika jednog Internet diskusionog foruma za ugrožavanje sigurnosti Borisa Malagurskog, preti da uruši takvu percepciju Interneta. Najgori efekat koji bi ta presuda mogla da ima, jeste da se autocenzura iz medija, prelije u autocenzuru na društvenim mrežama i diskusionim forumima. Opasnost da do tako nečega dođe nije potpuno nerealna. Ovo posebno u onim graničnim slučajevima u kojima neslaganje i kritika, od onoga na koga se odnose, mogu da budu prepoznati i kao pretnja.
Čini se da bi najozbiljnija negativna posledica ove presude mogla biti ta da srpski sudovi prihvate stanovište po kome anonimna pretnja, a na Internetu smo po pravilu svi anonimni, po definiciji rađa osećaj ugroženosti. Naime, ugrožavanja sigurnosti nema ako nema ličnog osećaja nesigurnosti lica kome je pretnja upućena. Upravo je Boris Malagurski, saslušan kao svedok oštećeni u konkretnom predmetu, potencirao da su ga pretnje „izuzetno uznemirile“, sve budući „da nije znao od koga su iste [pretnje] upućene“.
Ako bi sudovi uvek pretpostavljali da lica kojima se preti, anonimnu pretnju sa Interneta ne mogu otpisati kao neozbiljnu, budući da ne znaju ko konkretno iza takve pretnje stoji, onda bi to otvorilo prostor u kome se granice između žučne debate na Internetu i ugrožavanja sigurnosti kao krivičnog dela, gotovo potpuno gube. To ni za objektivno stanje slobode izražavanja u društvu, niti za percepciju tog stanja u javnosti, nikako ne bi bilo dobro.
Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Besplatna pravna pomoć koji podržava organizacija Civil Rights Defenders.
[box align=’box-center’ id=’5163′]
