ENTeško da bi, posmatrajući crno-belu fotografiju, snimljenu u Kikindi krajem sedamdesetih godina prošlog veka, u liku čupavog klinca sa gitarom iko prepoznao autora i voditelja televizijske emisije „Timofejev“. Ali, jeste on. I ne samo da se slikao, nego je i svirao. Ozbiljno. Toliko ozbiljno da kao svoje „drugo ja“ Aleksandar Timofejev, urednik, autor, i voditelj na televiziji B92 istog trena navodi – „Naravno, muzika. Uvek bila i biće jednog dana opet“.
Počelo je, priseća se Timofejev, u sedmom razredu osnovne škole, kada je nekoliko klinaca rešilo da osnuje rokenrol bend „Bonton“, u kom je Aleksandar svirao bas gitaru. Za prvi koncert uvežbali su sedam pesama i šest sati ih, na oduševljenje publike, vrteli u krug.
– Samo dve su bile naše, a ostale od Cepelina, Kridensa… Kroz celo to đačko doba nas trojica smo pravili razne druge grupe, sve dok se nismo na kraju posvađali. Na svirke van grada putovali smo odvojenim kolima, pošto nismo razgovarali, ali smo ipak zajedno nastupali – priča Timofejev.
Priseća se i akustičarskog benda „Ave Maria“, skupljenog na brzaka, za tri nastupa po vojvođanskim gitarijadama, ali i učešća na rok maratonu, na kom su svirali sa „Laboratorijom zvuka“, na šta je Aleksandar i danas jako ponosan. A, onda su se, pred kraj srednje škole malo uozbiljili, i osnovali „Pajace“.
– To je bila prva ozbiljna grupa u kojoj sam svirao i koja je, onako, baš jahala na talasima novog talasa. U međuvremenu sam sa bas gitare prešao na bubnjeve, jer smo i najbolji drug i ja svirali bas, a želeli smo po svaku cenu da budemo u istom bendu. Muzika „Pajaca“ bila je potpuno drugačija od svega što se ikad u Kikindi moglo čuti. Svirali smo isključivo svoje pesme i imali ogromne planove za budućnost, ali nažalost, nismo izdržali. Ja sam došao u Beograd, upisao književnost, posle počeo da radim na Studiju B i, gradeći novinarsku karijeru, godinama se nisam bavio muzikom – priča Aleksandar Timofejev.
Onda je jednog dana, potpuno iznenada, dobio poziv da svira bubnjeve u bendu S. T. R. A. H, u to vreme jednoj od poznatijih grupa alternativne beogradske scene. Iako je bio njihov veliki fan i sve pesme znao napamet, nije mogao da veruje da, od svih ljudi, neko zove baš njega, čoveka koji je nekad svirao bubnjeve.
– To sa S. T. R. A. H-om je bilo fenomenalno, ali je nažalost trajalo samo dve godine, do rata zbog kog smo se raspali. Prvi je u Kanadu otišao Saša Ristić, basista. A, da je sve bilo nekoliko godina ranije ili kasnije čudo bismo napravili. Jer, dobili smo takve uslove da snimimo ploču, kakve ni „Rolingstonsi“ nisu imali. Odličan studio u Starim Banovcima, na obali Dunava, sa teniskim terenom i bazenom i mogućnost da uđemo i snimamo dok ne snimimo. Za jednu noć smo uradili dve cele pesme i bas gitaru za ceo album, jer je Saša tog jutra kretao za Budimpeštu i odatle za Kanadu. Pravo sa snimanja u „drugi svet“. Saša je bio to vezivno tkivo, koje je nas ostale vuklo, a kad je on otišao, više se nikad nismo skupili na probi. Prosto, Aleksandar Žikić i ja smo već imali neke svoje karijere. I danas se svi dobro slažemo, a kad se jednom godišnje okupimo, obećamo jedan drugom da ćemo se sastati da nešto da radimo, ali se to nikad ne dogodi. A te pesme su se, nekako, kao mrtvorođenčad, vrtele na radiju još neko vreme – priča sa setom Aleksandar, a onda poluzamišljeno dodaje samo jednu reč:“ Šteta.“
Mada, kaže Saša Timofejev, muzičar uvek ostaje muzičar, pa se, od raspada S. T. R. A. H – a našla još poneka svirka. I naravno, bend „VIS Hegemonija“, nastao 1999. godine, na nagovor Mlađana Dinkića.
– On je u to vreme napravio „Monetarni udar“, pa mi je predložio da i mi napravimo novinarski bend. Krenulo je iz šale, a onda smo shvatili da samo od ljudi u informativnoj redakciji B92 može da se napravi ozbiljna grupa. Aleksandar Vasović je tokom studija svirao gitaru po kafanama, Duško Radulović, svirao je još u doba Silueta, a pokojni kolega Zoran Mamula je dobro pevao… Imali smo problem samo sa basistom, a onda se Miodrag Vidić, koji je sad u Bi-Bi-Siju, onako miran i povučen, ponudio da svira, ako nema baš nikog drugog. Pitamo ga da li ume da svira, a on nam kaže da je svirao u „Del Arno bendu“. Da ne veruješ. Skupili smo se dvaput i već zvučali tako da smo mogli da sviramo šta god hoćeš. A ime „VIS hegemonija“ odabrali smo zbog jednog članka u „Vremenu“, s naslovom „Hegemonija B92“, o onim mračnim vremenima kad smo zabranjivani, a ljudi nas slušali „na viljušku“ – pričaTimofejev.
Grupa „VIS hegemonija“ imala je dva uspešna nastupa – u Medija centru i na dočeku Nove 2000. godine na Trgu Republike. Timofejev priznaje da mu je to bio nastup pred najvbrojnijom publikom.
– Dinkić je tada napravio akciju „Nova godina tri dana pre roka“, pošto je Mrkonjić nešto tih dana sve „radio“ tri dana pre, tako da je i taj veliki koncert bio 28. decembra… Svirao je Rambo, Električni orgazam, Monetarni udar…. Bilo je mnooogo ljudi i kad sam izlazeći na binu pogledao u publiku, baš je bilo strašno. Nepregledna masa… Svirali smo uglavnom strane pesme – Nila Janga, Bouvija… i dve pesme grupe S. T. R. A. H – priseća se i dodaje da je i ovaj bend bio kratkog daha, jer posle smrti Zorana Mamule ostatak grupe nije imao želju da svira.
U vreme dok je u emisiji imao pratnju benda, kolege su ga stalno terale da nešto zasvira, ali mu se nekako nije dalo. Mada, priznaje da je kad ekipa donese bubnjeve, one odlične, kakve je uvek želeo, a nikad nije mogao da ih kupi, umeo da se prihvati palica pre emisije.
A. Klarić-Žak
