ENI odmah se kvalifikovao za najviša mesta po profesionalnoj odgovornostii, hrabrosti i političkom poštenju. Možda nije uvek mogao da kaže svu istinu, ali sve važno što je govorio, bilo je istina. Uporno je stavljao nemilosrdno ogledalo pred lice Srbije, koja je nerado pristajala da sebe pogleda tuđim očima, a one koji su joj ga nudili, ljutito je krivila za neprijatnu sliku. Danas se prihvatio teškog zadatka da budi one koji se prave da spavaju.
Teško novinama, ali i građanima, u vremenu kada je opasno biti objektivan, savestan i razuman. Da glupost ovlada, dovoljno je da pametni ništa ne čine. Danas je delio zlu sudbinu svoga vremena i za to plaćao (siromah – pljačkašima) osvetnički visoku cenu koju su mu silnici razrezivali. Odbraniti istinu, teže je nego spoznati je. Da sve to izdrže, saradnici Danasa, morali su biti, i bili su, požrtvovani borci, a ne prosto pisci novinskih redova.
Svet se dvaput preokrenuo u poslednjih 10 godina. Naš svet – i više puta. Svi u istočnoj Evropi vredno su preduzeli tranzicione reforme, jedino je prostor bivše Jugoslavije, uz naš presudni doprinos, napustio prošli vek sa teškim tragovima bede, krvi i zločina. Čak i rigidni realsocijalizam predao se bez krvi, a ovdašnji nesiti nacionalni socijalizam je prolivao krv, dogod i njemu samom nije pozlilo od neljudskog apetita. Da li je demokratski preobražaj morao ovako dugo da traje i ovoliko skupo da košta? Druge je manje koštala čak i dugogodišnja strana dominacija nego Srbiju njena kolebljiva domaća demokratija. Dok su se osvajale i branile teritorije, unazadilo se društvo. Istina je da danas jeste bolje, i time bi građani mogli da se uteše, kad ne bi bilo istina da je realno i moguće bilo neuporedivo bolje. Pogledajmo samo gde su danas stigli naši susedi, naše bliže i šire okruženje, koji su krenulu sa niže startne pozicije. Mi smo zastajali, nažalost čak i nazadovali, dok su oni hitali i svi nas ubedljivo prestigli. A to je jedino validno, po nas nažalost krajnje nepovoljno poređenje.
Izuzetna vrlina Danasa je borba protiv nacionalizma, koji nije nevolja za sebe, jer se pokazao kao pogubniji od svih netolerantnih ideologija i religija koje su rastakale duhovno, nacionalno i socijalno tkivo Srbije tokom proteklog veka. Poslednjih decenija, podivljali etnonacionalizam postao je čak i nakazan, kao uostalom i lažni patriotizam, kojim se i danas uspešno pokriva. Kao takav godinama je uspevao da anahrone ideje i minorne ideologe podigne u nebeske visine. Srpskom narodu su neprekidno govorili da je nevoljen, ali niko nije hteo otvoreno da mu kaže i zašto je to tako. Danas je s mukom odolevao tom naletu, samo još sa Republikom i unekoliko sa Vremenom. Veliki deo zaluđenog javnog mnenja dugo je verovao svojim upropastiteljima, gluv za argumente i slep pred prizorima tuđih, a nekad čak i sopstvenih stradanja.
Kolektivna glupost je opasnija od pojedinačnog neznanja.
Da li je Srbija mogla da dobaci dalje od 5. oktobra? Je li prerano ustala, ili je okasnila? Nijedno od ta dva pitanja nije neumesno, jer nije sve moralo da bude baš onako kako se dogodilo. Da li su kompromisi i zaostajanje posledica činjenice da su lideri bili više obuzeti borbom za vlast nego brigom za napredak. Ponovilo se vekovno iskustvo, da se ono što počne kao oduševljena borba za oslobođenje, bez stroge demokratske kontrole, lako okonča kao borba za profitabilnu vlast. Ostajemo li mi i sada ravnodušni pred ponovnim sudbonosnim izborom između Evrope i izolacije. Radikalska parola: „Ne treba nam Evropa ako izgubimo Kosovo“, u tačnom prevodu na srpski glasi: „Ako već gubimo Kosovo, onda bar da se otarasimo Evrope“.
Sa raspletom kosovske krize, kulminacionom tačkom našeg opšteg previranja, sada se otvara, za budućnost mnogo presudnije, a zanemareno polje presudnih razvojnih i socijalnih dilema, što će biti novi veliki izazov i za Danasovo novinarstvo. Siguran sam da će se Danas u tome dobro snalaziti jer će i ti novi sukobljeni rasporedi veoma ličiti – kako po konceptima tako i po akterima – na sadašnje podele oko Kosova, Evrope i Haga.
Može li sada Srbija, makar sa zakašnjenjem, da se pridruži onom delu emancipovanog evropskog sveta, koji uspeva da uskladi kapitalizam u proizvodnji, sa socijalizmom u raspodeli, što podrazumeva, istovremeno, i ograničavanje liberalno-kapitalističke surovosti, kao i obuzdavanje, kod nas duboko ukorenjenog, populističkog egalitarizma. Siromaštvo je manje kad se deli sa drugima, samo je vlast veća kad se ne deli ni sa kim. A dobro građana i države, nikad nije bilo jedno te isto.
Posebna dragocenost Danasa je svakodnevni Redakcijski komentar. Dosledan i hrabar, pravo je dostignuće novinarske svesti, principijelnosti i savesti, politički vodič kroz drame poslednje decenije našeg lutanja. U tom poređenju, vredelo bi neke naše lidere – pouke, ne kazne radi – naterati da sada naglas pročitaju ono šta su govorili i pisali u vremena kada su „vraćali dostojanstvo srpskom narodu“ i zalagali se da „Srbiji ne treba smetati dok vodi rat“. Ako već nisu smeli protiv ratoboraca, makar nisu morali da govore isto što i oni.
Danas je možda jedan od retkih dnevnika koji se zaista čita, a ne samo prelistava. Ne treba napustiti nadu da će principijelnost i istinoljubivost najzad početi više da se ceni, tim pre što druge nade i nema, ni za Srbiju, ni za njenu štampu. O odnosu štampe i čitalaca, Ivo Andrić (Travnička hronika) svojevremeno je napisao: „Nije glup onaj ko ne ume da čita, nego onaj koji veruje u sve što je napisano.“
Svi naši domaći sukobi ogledalo su naših sukoba sa svetom i zato je i u toku proteklih godina ono što je usledilo bivalo gore od onoga što je prethodilo. U namicanju, natezanju i rastezanju istorije, polovni političari i nacionalni branitelji, raznosili su cigle sa istorijskih ruina, za divlje gradnje pretencioznih vlastoljubaca i osionih novobogataša.
Razumnost nije zagarantovana prostim porazom bezumlja. Principijelnost ne povećava tiraž, ali ugađanje lošim ukusima tu ništa neće pomoći, jer drugi to znaju bolje. U toku ovih 10 vaših i naših dramatičnih godina, Danas nije uvek bio bezgrešan, ali nikada nije bio pogrešan. Popuštao je nekad i gde možda i nije morao, ustupao prostor i onima kojima je trebalo da se baš preko Danasa rehabilituju, ali se hrabro odupirao i kada su se jači od njega priklanjali. Ali sve mane Danasa nadvisuje njegova profesionalna istinoljubivost i požrtvovana hrabrost. Jedan je od retkih koji ne mora da prepravlja svoju biografiju.
Dogod se ovde sasvim ne razdani, svetlost Danasa, kao glasila prosvećene, građanske Srbije i dalje će biti neophodna.
Stanislav Ježi Lec: „Da se stigne do izvora, treba dugo plivati protiv struje“. Danas je to pokušavao i uspevao tokom svih svojih 10 godina.
Mirko Tepavac
