EN Uz – dobro veče, Olja. Kada u crvenoj fotelji nisu uočili maloletnog L.V., vaskolikom gledalištu ostala je jedino nada da će voditeljka, ona što im je prekidala veze i cinično propitivala političke miljenike, barem doživeti nervni slom uživo ili makar malko pasti u nesvest od stresa, kako bi auditorijum obrnuo palčeve na dole i kao u svakoj boljestojećoj gladijatorskoj areni uzviknuo: Habet, hoc habet (Gotova je, gotova je!). Od svega očekivanog nije viđeno ništa. Viđen je samo još jedan „Utisak nedelje“, standardan, mada nikad komentarisaniji s pedagoške tačke gled(al)išta.
„Jaka mi je to majka“ – rekla je na jutarnjem brifingu u haustoru komšinica s prvog sprata u cvetnom šlafroku. U podne je penzionisani zastavnik s drugog sprata sa svežim otiscima žute štampe na prstima objašnjavao dečurliji na parkingu kako izgleda halucinogena biljka vaneprovskog porekla. Nešto između fikusa i muškatle. Uveče je pivski klan na klupici pod kestenom izrazio zgražanje nad „ovom današnjom“ omladinom: „Znam ja, bato, šta je pedagogija. Izlemam ga triput mesečno, kad god ga vidim, i mirna Bosna“. I Hercegovina.
Slično o pedagogiji s elementima andragogije misli i maloletni O.M., petnaestogodišnjak, đak sremskomitrovačke srednje škole „Nikola Tesla“, koji je na kraju školske godine „izlemao“ profesorku hemije zbog zaključenog „keca“, dok su ostali spokojno sedeli u klupama i proveravali rezoluciju kamere na mobilnom telefonu, zgodnoj spravi za hroničare đačkog života u Srba dvehiljaditih. Blagodareći megapikselima saznavali smo s vremena na vreme kako izgleda kad tri petnaestogodišnje biju treću, kad jedan đak bejzbol palicom „overava“ školskog „rivala“ u glavu, ispostavilo se da je „Jutjub“ jaka alternativa inspektoratu Ministarstva prosvete, organu zaduženom da povremeno iznese bajate statističke podatke o svežoj anarhiji u školama. Obično, tek kad najnoviji slučaj osvane na globalnoj svetskoj mreži i neko uvidi da kao što nikom nije uspelo da „zaustavi Rojters“, tako se ne isplati ni zaustavljanje Interneta. Roditelji se tih dana zaprepaste kad čuju da im se deca drogiraju i tuku. Kad su ih poslednji put videli, dobro se sećaju, nisu se ni drogirali, ni tukli.
Tada u specijalnim emisijama na Javnom servisu doznajemo (videti „Da, možda, ne“ od srede, RTS 1, 22 sata) da se ne biju samo đaci sa nastavnicima, ima tu i interesantnijih duela – povremeno se tuku razredni s roditeljima, neretko roditelji s roditeljima, ali, na svu sreću, retko kad se pobiju tetkice s direktorima i servirke s domarima. Za borbu protiv narkomanije u osnovnim školama zaduženi su edukativni časopisi s kreativno-pedagoškom opremom i sadržinom tekstova, pa je onaj koji je ušao „u trag“ maloletnom L.V., iz najboljih namera, dakako, širokim narodnim masama poznat po vrcavo-vrljavim rubrikama tipa „Skupio petlju – prebio ženu“. Što svakako ima publiku, al’ nema smisla. Dok ne uvidiš surovu realnost – jedinicu iz hemije. Takav naslov ti onda biva poseban podsticaj za dalji rad. Otprilike, kao nagrada za životno delo.
„Đinđićeva deca“, generacija rođena 2001. godine, ovih dana završila su prvi razred osnovne škole, tek su naučili slova i brojke, nemaju pojma zašto tata štampu s masnim slovima na kiosku uvija u Politiku, ili ne d’o bog u Danas, i posle krišom čita na terasi, nemaju pojma zašto baka kaže da je penziju ukopala pod lipom, nemaju pojma zašto ih ponekad sklanjaju u sobu kad stignu nezvani gosti, a tata i „čika Miša“ dva sata urlaju jedan na drugog o Hagu, Vladi i belom šengenu. Sluđeni tim čudesnim koloritom sveta oko sebe, oni sigurno nisu upućeni ni zašto ih je neko, nekada, kolektivno krstio kao „Đinđićevu decu“, iz kog razloga oni rođeni 93/94 nisu Slobina – a povremeno liče – kao da je planiranje porodice nekakav pararežimski ritual.
Ovde se sve nade polažu u tu „Đinđićevu decu“, ko da su ona prethodna čeljad zanavek obeležena kao neuspela, tih desetak generacija su nam se omakle, da izvinete, često nije bilo struje, jelte. Petnaestogodišnjak koji je iz podzemnog sistema vrednosti, u kome je rođen nekim čudom, prešao u ovlaš zamazani legalizam istog sistema, za nijansu ispeglan, „šizelu“ i „smirelu“ pamti kao lajtmotiv doručka i večere, seća se da je učiteljica plakala nekog marta, pamti da su se u prvom razredu igrali „Arkana i balija“, umesto Prleta i Tihog, u petom su se već otimali ko će na velikom odmoru da glumi Legiju a ko policajce, zna da je tata kasno stizao s posla proklinjući demokratiju, mama ga je smirivala. Sve je to posmatrao iz sobe gde s njim nije imao vremena da popriča niko od ovlašćenih lica iz krštenice, svaki početak školske godine je kasnio zbog štrajka, a kraj kasnio zbog tuče loših đaka sa strogim profesorima. U razredu su mislili da je „padavičar“. Jer je išao na koncert „Stonsa“. S dedom. Sad čeka na Cecin, da popravi rejting.
Nimalo virtuelni srpski petnaestogodišnjak sedi u školskom dvorištu s džointom, naređuje razredu da isključi mobilne telefone dok ispravlja ocenu iz hemije, sve se nadajući da će mu možda neko od nadležnih za njegov slučaj objasniti ko je pogrešio, makar odgovor ne pronašao u drevnim mislima Duška Radovića: „Dobro je imati oca i majku, ali je još bolje imati ćaleta i kevu. Svi očevi i majke masiraju svoju decu i iživljavaju se na njima, ali se samo sa ćaletom i kevom može iskreno razgovarati o tome“.
Fale, dakle, ćale i keva. Što u kući, što u državi, što u društvu.
Dragoljub Petrović
