NUNS i UNS optužuju da su odluke članova Saveta politički iznuđene i da vaš rad nije nimalo nezavisan?
– A ministar za kulturu kada maltretira nas, onda to nije politički pritisak?! On ne sme da se izjašnjava o našim odlukama! Kojadinović je, a ne mi, pod nečijim pritiskom. Ministar nas napada. Ali mi nećemo dozvoliti da se njegovo obećanje dato za kafanskim stolom sprovodi kroz odluke Saveta. Ako je ministar Kojadinović taj moćnik – onda jesmo pod pritiskom. Ako je o nečem drugom reč – neka dokažu šta tvrde. Nećemo ih tužiti jer nećemo da doprinosimo širenju zle krvi i histerije. Međutim, za tako teške nedokazane optužbe svuda u svetu se, po okončanju sudskog postupka, plaća veliki novac. Uostalom, oni su profesionalna udruženja, pa neka pitaju kolege iz inostranstva da li bi iko smeo da nekažnjeno blati naše kolege iz američkog FCC-a, britanskog OFCOM-a ili francuskog Audiovizuelnog saveta. Ipak, mi smo strpljivi, ali nismo neodlučni.
Na osnovu kakvih garancija je, na primer, TV „Avala“ dobila dozvolu? Koje iskustvo stoji iza te televizije?
– Prvo, da razjasnim, do okončanja postupka po žalbama niko nije dobio dozvolu. Drugo, zakon i strategija razvoja radiodifuzije kažu da je programski koncept „sastavni deo dozvole za emitovanje programa“. To znači da će oni koji ne poštuju svoje obaveze, a ne „obećanja“ostati bez dozvole, što sada, posle „slučaja BK“, već možemo i da garantujemo. Treće, u konzorcijumu „Avale“ nalaze se i jedan od najvećih filmskih distributera „Tuck“ i jedan od najvećih distributera stranih TV serija „Dexin film“ (Cari, Neš Bridžis, Pleme, Las Vegas…), koji ujedno distribuira i filmove „mejdžorsa“ Paramounta i Carolcoa. Kada se ima na umu da su to najgledaniji programi u svetu, situacija postaje nešto jasnija. Televizija je ipak biznis.
Zašto onda RTL nije dobila priliku. Zašto ste imuni na ponudu od oko 100 miliona evra ulaganja?
– Naš zakon ne propisuje tender već javni konkurs, tako da količina ulaganja, iako je bitna, nije presudna. Ima 10 publikovanih kriterijuma na osnovu kojih je Savet doneo odluku. Nas su neka profesionalna udruženja i ministar Kojadinović bez ikakvog razloga „preventivno napadali“ da ćemo „favorizovati strane televizije“. Kada smo na kraju dve mreže dali televizijama sa stranim kapitalom, od kojih jedna emituje, a druga ne emituje program (B92 i „Fox“), a tri dali „domaćim igračima“, počeli su da se bune upravo oni koji su nas optuživali za rasprodaju nacionalnog dobra. Tu nema nikakve logike, jer zakon nalaže zaštitu domaće radiodifuzije.
Imate li objašnjenje za činjenicu da je veliki broj članova Saveta bio u nekoj vezi sa Radio „Indeksom“ koji je i dobio frekvenciju?
– „Veći deo Saveta“ se u doba Slobodana Miloševića „nezavisnim novinarstvom“ bavio tamo gde je to bilo moguće, a „Indeks“ je bio jedno od retkih mesta gde je to zaista bilo moguće. Da li bi bilo bolje da smo, kao sadašnje „žrtve režime sa BK“, u vreme Miloševića radili na RTS-u? Uostalom, kolega Vasić i ja nismo radili samo na „Indeksu“. Svi su zaboravili da sam već pet godina zaposlen na Univerzitetu i da sam bio jedan od pokretača i prvi glavni urednik B92. Da paradoks bude veći svi su me sumnjičili da ću „gasiti B92“ zbog izmišljenog sukoba sa Veranom Matićem.
T.N.Đ.