ENMiroslav Bogićević iz Šapca, inače vlasnik koncerna „Farmakom MB”, uzburkao je srpsku medijsku scenu namerom da u konzorcijumu sa delom redakcije kupi nedeljnik NIN. Bogićević je tokom poslednjih desetak godina stvorio zavidnu poslovnu imperiju, u kojoj su PIK u Debrcu, šabačka „Mlekara”, Fabrika akumulatora u Somboru, livnice u Požegi i Guči, rudnik u Zajači kod Krupnja, kao i bivša „Zorkina” deoničarska društva „Estruidirana ambalaža” i „Društveni standard”, ali je u javnosti malo poznat.
Kaže da se sve ovo vreme trudio da „ne skreće previše pažnju na sebe”, i kako nam je priznao – ovo je njegov prvi razgovor i fotografisanje za novine.
U štampi je pisalo da je mogući vlasnik NIN-a u beogradskim krugovima stekao nadimak „mlekadžija”. Međutim, u rodnom gradu ga zovu ili Mikoje, ili Baja. Prvo – verovatno (od milja) zbog imena Miroslav, mada je kod njega prisutna dilema da bi to moglo biti i po ruskom Mikojan, pošto je otac Slobodan (Bata) Bogićević, bivši dugogodišnji sekretar šabačke opštine, jedan od poslednjih deklarisanih komunista u Šapcu, a Baja – jer komunikaciju uglavnom počinje i završava navedenom rečju.
Kada sam ga pozvao telefonom (javlja se samo na poznat broj), razgovor je tekao ovako: „Reci bajo”. „Bajo, trebalo bi da napravim priču sa tobom za novine”. „Je l’ ružnu bajo?” Neposrednošću i mirnim tonom Bogićević zna da uspostavi odnos sa sagovornikom, i neki u tome vide koren njegovog poslovnog razvoja.
– Nikad se u životu nisam posvađao. Apolitičan sam, ili bolje – ne pripadam nijednoj partiji, i nisam bio ni na jednom stranačkom skupu. Jednom davno, gosti u Gradskoj kući u Šapcu bili su Predrag Marković i Saša Vitošević iz G-17 plus, pa je tadašnji predsednik SO Dušan Petrović pozvao sve privrednike. Tada sam došao i ja, pošto je Vitošević u to vreme bio ministar poljoprivrede, a moja firma se bavila proizvodnjom mineralnih đubriva – kaže za naš list Miroslav Bogićević.
Privatno preduzeće „Farmakom” Bogićević je osnovao još 1990. godine, dok je radio kao službenik filijale Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje u Šapcu. Počeo je sa jednom, pa drugom apotekom u ovom gradu, a treću je otvorio u Rumi. Krajem decenije snabdevao je uvoznom sirovinom posustale „Zorkine” fabrike „Zaštitu bilja” i „Obojenu metalurgiju”, i ne krije da je u tim poslovima zaradio prvi veliki novac. Kao strateški partner, sarađivao je i kasnije sa zaštitarima, koji su mu ostali dužni 180 miliona dinara (dug sa kamatama sada je skoro 300 miliona).
– Nameravao sam da kupim „Zaštitu bilja”, koja se prodavala iz restrukturisanja, znači 100 odsto vlasništvo, ali su sindikati tražili nerealan socijalni program i odnos pola – pola u upravljačkom timu. Da bi shvatili da to ne ide, nisam se pojavio na prvoj aukciji. Međutim, fabrika je prodata drugom kupcu, a ta privatizacija kasnije je završena raskidom ugovora. Zašto za to vreme nisam tražio naplatu duga, iako sam imao sve instrumente? Jednostavno: da u gradu u kojem živim sa porodicom ne bi rekli kako sam namerno potopio „Zaštitu bilja” – ističe Bogićević.
U međuvremenu, vlasnik „Farmakoma” je na beogradskoj berzi 8. jula 2003. godine za 79 miliona dinara kupio većinski paket akcija PIK u Debrcu, u čijem posedu je 220 hektara zemljišta pod zalivnim sistemima, četiri hektara šume, silos od 30.000 tona, fabrika stočne hrane od 20.000 tona, vosokokvalitetan mlin od 10.000 tona, tovilište junadi od 1.500 kvadrata, radionica za mehanizaciju od 1.174 kvadrata…
Krajem iste godine u trogodišnji zakup uzeo je „Zorkinu” fabriku „Mineralnih đubriva”, uz godišnju nadoknadu od 20.000 evra. Sledeća velika investicija bila je šabačka „Mlekara”, koju je 27. januara 2004. kupio za 510 miliona dinara, uz obavezu da investira 246 miliona dinara. Na toj aukciji, francuski proizvođač sira „Bongren” i engleski „Salford” odustali su kod 200 miliona dinara, dok se zastupnik ruskog kapitala Goran Ljubičić zaustavio na ponudi od pola milijarde.
– Kupovina „Mlekare” pokazala se kao dobar potez. Dnevni ulaz sirovog mleka od tadašnjih 67 tona povećali smo na 190 tona, zaposlili još 140 radnika (od 330 na 470), nabavili 40 novih kamiona i upravo završavamo najmoderniji pogon „sterile” na Balkanu od 2.200 kvadrata. Takođe, izvanredna investicija su fabrika akumulatora, obe livnice i rudnik olova i antimona. Akumulatore prodajemo avansno, a livnica u Guči i rudnik u Zajači sada za jedan mesec urade više nego čitave prošle godine. Otkriću tajnu: kupovali smo uglavnom preduzeća sa sirovinskom bazom u okruženju – priča Bogićević.
Kaže da je čuo razne čaršijske priče o poreklu svog kapitala, pa čak i da su to navodno pare supruge ubijenog premijera Srbije. Tvrdi da Ružicu Đinđić nikada nije lično upoznao, kao i da poslovne banke rado prate preduzeća sa dobrim poslovanjem i razvojnom vizijom, kakvo je „Farmakom”.
– Nije ni Dušan Petrović (ministar pravde) došao i rekao mi da kupim NIN. „Farmakom” je velika firma sa oko 2.500 radnika, koja je poslednjih nekoliko godina imala dobru saradnju sa ovim nedeljnikom. Prija mi činjenica da 80 odsto redakcije želi da uđe u konzorcijum. Novinari NIN-a znaju da bi u „Farmakomu” imali znatno bolje uslove za rad, a mi bismo dobili veliku marketinšku podršku. Žao mi je što je aukcija odložena, ali neću odustati. Upravo je objavljen i datum prodaje šabačkog „Glasa Podrinja” (16. novembar), tako da ćemo učestvovati i na ovoj aukciji – naglašava Bogićević.
Šapčani Bogićeviću zameraju što se kreće u pratnji džipova i telohranitelja. Bodigard takođe prati i njegovog unuka u školu. On kaže da mu se u ovom delu „život zaista pretvorio u pakao”, ali da pravila bezbednosti to nalažu. Još 2003. godine dobio je potvrdu da je na meti određenih kriminalnih grupa, posle čega ga je jedno vreme čuvala policija, a zatim je angažovao profesionalnu agenciju.
– Ovde možeš da pogrešiš samo u dva slučaja: da ti obezbeđenje ne treba, a da ga plaćaš, ili da ti treba, a da ga nemaš. Opredelio sam se da ne rizikujem – rekao nam je najveći šabački biznismen Miroslav Bogićević.
Miroljub Mijušković
