ENEmisija je, barem u meni, izazvala potpuno iracionalna i protivrečna osećanja. Poželeo sam da usvojim goste emisije, decu s Kosova, smeštenu u neke crvene fotelje u kojima se uobičajeno meškolje stražnjice političara, javnih radnika… uključujući tu i moju. Deca su mala, od devet do 13 godina, nogama ne dodiruju pod studija. Poželeo sam da uzmem pušku u ruke i da idem na Kosovo da ih branim. S tom istom puškom otišao bih do studija u Košutnjaku i poterao bih Natašu Miljković, autorku „Ključa”, da ode na Kosovo i Aleksandra Tijanića da se tamo vrati. Poželeo sam da ne glasam na ustavnom referendumu, jer ako je makar jedno dete, gost u studiju, sasvim iskreno reklo da mu je najveća želja da se iseli u Srbiju, šta nama koji smo već ovde znači ustavna preambula i predsednička zakletva.
Bio sam tužan i besan, istovremeno, što je najbolja podloga za nepromišljeno ponašanje i iracionalne postupke, izuzimajući onaj oko Tijanića.
Posle prvog emitovanja u ponedeljak, 2. oktobra, pomenuta udruženja novinara izdala su saopštenje kojim se traži da se Miljkovićeva isključi iz novinarskog društva zbog „kršenja kodeksa” i „zloupotrebe dece”. Konstatuje se da je reč o „monstruoznom obliku zloupotrebe dece u referendumskoj kampanji”, „poigravanju s dečijim osećanjima i strahovima”, pominje se već neizbežni Gebels i „dalja produkcija međunacionalne mržnje”.
Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS-a, pored reprize emisije u funkciji odgovora na primedbe, rekao je još da su „autori saopštenja prešli svaki meru” i istakao da „zabrana da govorimo o deci s Kosova predstavlja povratak cenzure…”
Tijanić je, u načelu, u pravu. Konvencija UN o pravim deteta u članu 13. predviđa da deca imaju pravo na slobodu izražavanja. „To pravo uključuje i slobodu da… šire informacije i ideje svake vrste.” Ali, ako s načelnog siđemo na konkretni nivo videćemo da Tijanić greši. Nema tog odeljka etičkih smernica, utvrđenih od UNICEF-a da bi razradili načelo UN, koje nije prekršeno u pomenutoj emisiji rogobatnog naslova „Odrastati u kavezu”.
Drugi odeljak ovih smernica bavi se intervjuisanjem dece. U „Ključu” su prekršeni svi suštinski principi etičkog pristupa poslu. U tom odeljku propisuje se da se detetu ne sme nanositi šteta postavljanjem pitanja koja oživljavaju detetov bol i tugu izazvanu nekim traumatičnim događajem. Voditeljka je svako dete pitala o pogibiji oca, u burnoj 1999. godini, pitala je da li se sećaju očeva… Ispostavilo se da su sva deca bez jednog roditelja a umesto sećanja navirale su dečije suze.
Smernice predviđaju da se od dece ne sme tražiti da ispričaju priču ili učine nešto što nije deo njihove priče. To pravilo se kratko definiše kao: nameštanje priče. Bilo je tužno slušati dečka koji je podstrekivan da se bavi stereotipima o Kosovu kao svetoj zemlju koji svi hoće da nam otmu zato što je to riznica naše baštine. Voditeljka u jednom trenutku pita jednu devojčicu:
„Šta misliš o životu?”
Dete muca, ne zna odgovor kao što ga ni ja ne bih znao.
„Šta, mila?”, insistira voditeljka.
Dete je na ivici suza.
„Je li težak?”
„Jeste”, s olakšanjem kaže dete, srećno što je pronašlo odgovor na tako teško pitanje.
Smernice, da ne nabrajam dalje, neka ovi s javnog servisa uzmu i sami da ih pročitaju, kažu još da autori takvih emisija moraju biti sigurni da detetu ne preti opasnost ili neprijatnost. U Smernicama piše da detetu, ukoliko se otkriva njegov stvarni identitet, treba obezbediti zaštitu od bilo kakvog obeležavanja i odmazde … Ta deca su se već vratila u kosovske enklave, a, koliko znam, Tijanić je u Beogradu.
U minutima kada ih je propitivala o siromaštvu, dok je išla ispovest dečaka o tome kako je čokoladu jeo ove godine dva puta, za rođendan i slavu, u donjem delu ekrana pojavio se tejp koji nam saopštava da je voditeljku obukao neki Maksin butik.
Dragoljub Žarković, glavni urednik nedeljnika „Vreme”
