ENSamo to, to jest čak to, želelo je osamnaestoro novinara koji su – preko Borbe pod uredničkom rukom Staše Marinkovića i Naše Borbe – 9. juna 1997. stigli do prvog broja takvog lista, Danasa. Lestvica je podignuta visoko, a vreme je bilo naklonjeno drugačijim pustolovima od onih koji su pokrenuli Danas. S jedne strane surova vlast, s druge redakcijska nemaština, s treće prazni džepovi onih koji bi hteli da kupe takve novine. Danas je proterivan iz Srbije, prljavo sprečavan da dođe do čitalaca, nemilice kažnjavan, nazivan izdajničkim… Svemu u inat, istrajno je ponavljao da je car go i da je budućnost Srbije u izgradnji društva zasnovanog na načelima slobodnog sveta.
Bilo je vraški teško, ponekad mučno, čak i bolno. Nije bilo uzalud. Nakon deset godina, radujemo se što smo uložili rad, znanje i volju u nužan, koristan i održiv poduhvat. Može se bez psovki i mržnje, može se kako priliči slobodnim građanima koji uvažavaju svoje sugrađane različite nacije i vere, različitog pogleda na svet.
Danas nije ni vladin ni opozicioni. Živimo od onoga što zaradimo. Današnji vlasnici Danasa, trinaestoro građana Srbije, nisu milioneri, što ne znači da ne podržavamo sve koji se bogate čestitim radom.
Danas ne menja putokaze koje su postavili osnivači i overili svi koji su sa nama bili tokom prvog desetleća – kao saradnici, oglašivači, čitaoci.
Za nama je tek deset godina, a kao da su prošle desetine. Srbija se, uz spoticanja, ubrzano menja. Danas je na strani onih koji nastoje da se ide brže, ali razumno. Čista obraza i čistih ruku, srećni smo što nikoga nismo obmanuli. Radimo svoj posao bez predrasuda i zlopamćenja, ne zaboravljajući šta je bilo i ne želeći da sudimo.
Verujemo da je takav list potreban Srbiji. Danas za evropsku Srbiju: radniju, pomirljiviju, uljudniju, zdraviju, vedriju i bodriju.
Danas za sutra.
