EN Velika gledanost „Dnevnika 2” Nenada Lj. Stefanovića ne asocira na popularnost udarnih informativnih emisija u pola osam s početka devedesetih. Naprotiv, ta poređenja sa vremenom „Bastilje” za glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS-a su krajnje zlonamerna.
– Ekran je tada uglavnom ličio na puškarnicu iz koje se pucalo na druge narode. Tadašnji RTS je dnevno proizvodio više ideologije nego vesti. Sadašnji RTS ni po čemu ne podseća na ta vremena. Uostalom, nema demokratskije alatke od daljinskog upravljača. Kome se ne sviđa informativni program javnog servisa, ili neke druge televizije, pritiskom na dugme začas može da izabere nešto drugo. Danas bar ima izbora – kaže uglađeni momak srpskog novinarstva, nekadašnji analitičar nedeljnika „Vreme”, koji u tandemu sa „gigantom” Tijanićem vodi srpski javni servis.
Mobilni telefon Nenada Stefanovića bombardovan je svakoga časa SMS porukama o rejtingu gledanosti programa. Povod za razgovor sa Stefanovićem je i nedavno poskupljenje televizijske pretplate.
Imate li utisak da nekima smeta što je javni servis gledan?
– Mnogo je onih koji u takozvanoj stručnoj javnosti zastupaju tezu da javni servis ne bi trebalo da se bori za veliku gledanost. Da je valjda bolji što je dosadniji i manje gledan. Naprotiv, mi moramo da „otimamo” svakog gledaoca. U Bi-Bi-Siju, na koji se ta naša „stručna javnost” stalno poziva, svako bi se nasmejao tezi o javnom servisu kome je svejedno da li je gledan. U televizijskom poslu do visoke gledanosti se inače, najbrže stiže podilaženjem lošem ukusu. Tu ne može da se promaši što smo nedavno mogli da vidimo i na nekim ovdašnjim televizijama. Mi smo status ubedljivo najgledanije srpske televizije u poslednje dve godine osvojili bez podilaženja. Kada pogledate liste naših najgledanijih emisija videćete da je na vrhu pre svega informativni program, zatim nove epizode domaćih serija, reprize uspešnih starih serija, dokumentarni program, autorske emisije, kvizovi, filmovi. Gotovo sve smo proizveli sami, osim, naravno, stranih filmova. Na RTS-u doduše, još nema u dovoljnoj meri svega onoga što podrazumeva koncept javnog servisa. Ali bilo bi korektno meriti koje smo rastojanje na putu ka javnom servisu prošli za tri godine, ne samo koliko nam je još ostalo do idealnog. Ne borimo se sa komercijalnim televizijama za veću gledanost tako što snižavamo kriterijume. Do te izuzetno visoke gledanosti nismo došli preko latino serija, folka, silikona, emisija koje liče na „operacije na otvorenom srcu”, ili onih u kojima neko od odabranih dokoličara pet minuta povraća, a kamera sve to direktno prenosi.
Mislite li onda da su Srbi sazreli, kad (radije) gledaju ozbiljne sadržaje, umesto „ljiga”?
– Govorim samo da gledaoci sve češće odgovore na vrela pitanja dana traže na javnom servisu. Svake večeri izlazimo na neku vrstu referenduma. U poslednjih mesec dana, naš Drugi dnevnik, udarna informativna emisija, imala je u nekoliko navrata gledanost koja ulazi verovatno u prvih deset ikada merenih rezultata.
Šta odgovarate pojedinim medijskim krugovima koji potcenjivački govore o RTS-u i koji tvrde da u pola osam možete pustiti i gas i ljudi će nastaviti da se truju po navici?
– Ta priča kako nas možda većina ljudi gleda isključivo po navici, i to da bi se „otrovali pokvarenim informacijama” je besmislena. Ako svake večeri taj dnevnik gleda bar 200.000 ljudi više nego u isto vreme prošle godine, onda bi pre moglo da se govori o tome da znatan deo publike stiče nove navike. I pre našeg dnevnika, i u vreme dok on traje, svako može da svoju znatiželju zadovolji na bar pet drugih televizija. Ali to što svake večeri oko 2,3 miliona ljudi gleda baš Drugi dnevnik, govori o poverenju, ne samo o navikama. Očito je da kada postoje neke granične situacije u društvu – kao što su kosovska priča ili izbori – ljudi traže odgovore na javnom servisu. Obično ne idem po stranačkim i esnafskim žurkama, ali čujem da je na tim skupovima RTS obavezna tema, pogotovo među novinarima koji su se uživeli u ulogu novih političkih komesara i smatraju da bismo svi morali da budemo članovi porodice velikog brata. Na tim skupovima malo kukaju kako je narod „glup” što toliko gleda RTS, a malo se bave analizom sadržaja. Pre desetak dana na jednoj takvoj zabavi optužili su nas da smo navodno prećutali jednu važnu izjavu ruskog ministra spoljnjih poslova Lavrova o Putinovom stavu o Kosovu. Što je naravno, bila laž. Posle se takve i slične laži sa neke žurke pretvore u „činjenice” kojima se barata kada sa prave razne analize medija, pre svih javnog servisa.
OEBS je zaista objavio da je RTS najizbalansiranije pratio izbore.
– Mi smo tu potvrdu dobili ne samo od gledalaca, već i kroz ocene ljudi iz OEBS-a. Oni su ocenili da su ovo verovatno bili najdemokratskiji izbori u Srbiji, u dobroj meri zahvaljujući i korektnom držanju medija. Nama je zamereno jedino to što su obavezna stranačka predstavljanja išla na Drugom programu, koji ima manju gledanost. Ali je jasno istaknuto, čak i kvantitativno, da su sve stranke bile ravnopravno zastupljene u programima RTS-a. Zanimljivo je da i ta ocena OEBS-a opet nije zadovoljila ovdašnje „stručne krugove” i one komesare. Njima je kampanja bila dosadna, a mediji su im, kako je rečeno, ličili na protočne bojlere koji su propuštali samo ono što su stranke saopštavale…
Ali, nisu li ovo bili prvi izbori gde je primećeno odsustvo ozbiljnijih stranačkih „fajtova”.
– I po cenu da se bude dosadan, uvek je valjda bolje u predizbornim kampanjama omogućiti svima da učestvuju u fer takmičenju. Šta znači primedba ovih medijskih „komesara” da su izbori praćeni suviše faktografski, da je to trebalo raditi mnogo „angažovanije”? Ovde se izgleda najviše ceni „ubeđivačko novinarstvo” za koje fakti i nisu toliko važni, obnavlja se priča o medijima koji pre svega treba da služe kao neka vrsta „moralne batine”. Ko hoće da ljude ubeđuje ili moralno batina, neka se bavi politikom, a ne tobože novinarstvom.
Broje li političari još svoje učešće u dnevniku sekundama?
– Čini mi se da neuporedivo više broje oni iz srednjih ili nižih stranačkih ešelona koji sa štopericom gledaju svaki dnevnik. To su ljudi koji na javni servis i televizije gledaju kao neku vrstu međustranačkog plena posle svakih izbora. Jeste, evropska je priča da nam je potreban javni servis, ali, hajde da vidimo da to nekako koaliciono podelimo među sobom. Iz doba Miloševića, ali i neposredno posle 5. oktobra, ostale su izgleda navike da se dnevno meri svaka vest. Pa se onda javi – „šefe, na RTS-u si bio tek u trećem hedu”. To je neshvatanje šta je priroda javnog servisa.
Da li Vas onda zovu „šefovi” lično?
– Nedavno sam čuo za ispovest jednog od mojih davnih prethodnika na ovom poslu koji je svojevremeno pričao kako je Milošević umeo da ga zove posle dnevnika i kako mu je posle tih neprijatnih i dugih razgovora košulja obično bivala skroz mokra. Meni je košulja uvek suva. Ako me neko nekada i nazove, to nisu „šefovi”. Retke telefonske pozive razvrstavam na one koje imaju uporište u profesionalnim greškama koje napravimo, i one kojima se pokušava izdejstvovati privilegovani medijski tretman za nekoga. Moj posao je da ne dozvolim da niko za sebe, svog šefa, kompaniju, tajkune ili centre moći ne izdejstvuje povlašćeni tretman u informativnom programu tako što će redakciju zasipati neutemeljenim prigovorima i pritiscima.
Jednom ste izneli javnu sumnju da privatne TV stanice mogu danas da korumpiraju političare publicitetom koji im daju?
– To je očigledno na nekim privatnim TV stanicama. Gazdi televizije je potreban neki političar za neki posao i eto ga svake druge večeri u dnevniku, na nezasluženom medijskom dopingu. Imate u pojedinim informativnim programima potpuno privatne dnevnike, guranje privatnih biznisa i privatnih političara na nacionalnim frekvencijama.
Kakav je Vaš lični osećaj kad javni servis poistovećuju s Tijanićem, iako vi uređujete informativni program?
– Nemam ništa protiv toga, niti imam tu vrstu sujete. Tijanić je čovek koji je svakako najzaslužniji za krupne promene koje su se na ovoj televiziji dogodile u poslednje tri godine.
Meša li Vam se ipak Tijanić u posao?
– Ukoliko je svakodnevna razmena mišljenja mešanje u nečiji posao, onda se meša. Po toj logici i ja se njemu svakodnevno mešam u posao. Televizija zahteva timski rad i sasvim je normalno da neki stav, ideju ili viđenje podelite sa drugima. Pogotovo kada taj drugi zna o novinarstvu i televiziji koliko i Tijanić.
Da li su istinite priče o ogromnim platama na RTS-u pojedinih zvezda, kao što je to sa Oliverom Kovačević?
– Upravo na dan kada se ta priča pojavila u jednom tabliodu istekao je bio četvrti mesec kako je Olivera Kovačević radila emisiju bez honorara. Sve te izmišljene priče o bajkovitim zaradama imaju uglavnom jedan cilj – da ubede deo ljudi kako ne bi trebalo da plaćaju pretplatu.
Kako ćete ubediti građane da je poskupljenje pretplate sa 300 na 350 dinara bilo neminovno?
– U čitavoj Evropi, u svim javnim servisima postoji veoma sličan sistem prilagođavanja visine pretplate troškovima života, odnosno rastu cena. U našem slučaju to je zakonska obaveza koju je predložila vlada još 2002. godine. Kada je pretplata uvedena, po mnogim medijima vođena je prilično sinhronizovana kampanja koja je sugerisala građanima da nikako ne plaćaju pretplatu. Najnoviji podaci govore da u ovim ekonomski teškim vremenima oko 85 odsto domaćinstava u Beogradu redovno plaća pretplatu. U Vojvodini je redovnih platiša oko 84 odsto, ali zato na jugu Srbije u nekim opštinama pretplatu ne plaća više od 30 odsto domaćinstava.
Ali, još nisu dostignuti Hrvati po disciplini?
– Hrvati imaju bar tri puta veće godišnje prihode. Njihov zakon o pretplati je stroži i odmah kažnjava neplatiše.
Da li je i besmislica smanjivanje broja zaposlenih od 1.200 do 1.500 ljudi koji su višak?
– Nije. To će se dogoditi. Rezultati koje je RTS napravio i dalje su neuporedivo bolji od naše unutrašnje organizacije i zato nam je potreban manji broj zaposlenih kako se ne bismo pretvorili u socijalnu ustanovu. Istovremeno, nama nedostaje i bar 300 kvalitetnih ljudi u svim oblastima.
Aleksandar Apostolovski
