Шта се тамо тачно дешавало може се само нагађати, јер се скуп одржавао иза затворених врата. Јавност је на потоњој конференцији за новинаре обавештена да је влада подржала Илићево саопштење у коме он изражава жаљење поводом целог случаја. Илићу је жао што је повредио новинара, а то му није била ни намера ни циљ.
У прилог добрих намера, навео је и да би „сигурно сваког новинара штитио ако би био угрожен или изложен стварној опасности”, ма шта то значило. Саопштење које су неки крстили и као извињење, као владину подршку истом, новинарима су предочили министри Предраг Бубало и Драган Јочић.
Сем очекивања да се тако нешто неће поновити, влада је, како рекоше, имала у виду и досадашњи рад и допринос свог колеге у ресору капиталних инвестиција што је пропраћено смехом. Министар Млађан Динкић био је бржи, његово (владино) извињење стигло је дан раније, али и он је навео „фантастичне” Илићеве резултате.
Ваљда као олакшавајућу околност.
Републички кабинет је јединствен, дакле, у жаљењу због оваквог понашања, али и одлучан да се ни Илићу, али ни другим министрима слични испади не омакну. Да ли је и главни актер целе приче спреман да мења досадашњи стил комуникације?
То баш није тако сигурно. Ако су првобитне увреде и изречене у афекту, после неколико дана, сем извињења очекивало се да речити министар своје наредне наступе колико-толико примери ситуацији. Три дана после инцидента са екипом телевизије Б92 (пре извињења и седнице владе), Илић је у Краљеву покушао да свој разбарушен речник оправда – на особит начин. М
ноги, како рече, а посебно опозиција и њени медији, не воле што се пуно гради у Србији, док је циљ поменуте медијске куће да провоцира и прави лакрдију од озбиљних послова. На градилишта где се, ето, улажу огромне инвестиције „опозиција шаље новинаре који праве шегу” и то пред страним инвеститорима. Сврставање поменуте ТВ међу провокаторе и лакрдијаше је требало ваљда да послужи и као оправдање што министар баш и није морао да бира речи у комуникацији с таквима „непријатељима” напретка.
Зато поменута извињења и жаљења ваља узети с резервом, а посебно обећање да се тако нешто неће поновити.
(М. П.)