ENPosle toga bili su slučajevi Gavrilović i još neki, tako da smo Popović i ja u lošim odnosima. A u to vreme sam imao ozbiljnih problema zbog njegovih nastupa u svojstvu šefa vladinog Biroa za komunikacije – kaže za Danas Bratislav Grubačić, urednik biltena V. I. P. i politički analitičar.
U poslu, ili lično?
– Najgore je bilo to što je Panoramu i mene na jednom od prvih brifinga tokom akcije Sablja Popović optužio da smo, u stvari, započeli atentat na premijera Đinđića, da smo bili okidač u atentatu, novine koje su izdavali sumnjivi ljudi iz Bosne, zajedno sa nama ovde. Popović je prvo govorio da je novac za list dolazio iz Bosne, potom da sam novac dobio od jednog lica koje je u istrazi, a Čedomir Jovanović je kasnije još rekao da sam dobio 50 hiljada evra od Jovice Stanišića, mada u vreme izlaženja Panorame evro još nije postojao. Izašla su tri broja Panorame i mi smo finansijski kolabirali. Prvi broj je bio sporan…
INSAJDER
Objavili ste da Zoran Đinđić koristi avion Stanka Subotića – Caneta?
– Subotićevo ime nismo čak ni pomenuli, objavili smo da u službene svrhe koristi avion jednog velikog trgovca cigaretama.
Ispostavilo se da je tačno?
– Da, a mi nismo znali da će to da izazove toliku količinu problema. Namera nam je bila da pravimo novinu koja se kritički odnosi prema Vladi i mislili smo da će narod to da čita. To je bila senzacionalistička novina i prirodno je da ima takve stvari, ja tu nisam video ništa strašno. Ali, doživeo sam zbog toga mnogo neprijatnosti, sve do priče o „inicijalnoj kapisli“ za ubistvo premijera.
– Deo ljudi iz DOS čija imena neću da navedem, pred stranim diplomatama u Beogradu je pokušavao da me kompromituje pričama da sam saradnik Vojne obaveštajne službe, DB, da je to što objavljujem sumnjivo. Znajući da su diplomate ljudi kojima ja prodajem svoj osnovni proizvod i da je u tom poslu kredibilitet veoma važan, odnosno da je štetno kad neko iznese da sam instalacija srpske tajne službe koja služi da dezinformiše međunarodnu zajednicu. U svakom slučaju, to nije prijatno, a naročito kada dolazi iz vladinih krugova. Vlada Zorana Živkovića nije potrajala dugo, moji klijenti nisu potpuno poverovali u te priče, tako da sam ja manje – više izašao neoštećen iz tih sukoba.
Animozitet je, očigledno nastavljen. Obostrano?
– Vladimir Popović to nastavlja. On je, u suštini, imao onoliko vlasti koliko mu je davao Đinđić, kada više nije bio na mestu šefa Biroa za komunikacije nije igrao neku važnu ulogu. Sve do ovog intervjua u Insajderu. On mene nije pominjao u objavljenom delu, ali sam čuo da je u tih sedam i po sati snimljenog intervjua rekao da smo Aleksandar Tijanić i ja osovina zla u medijima. Kasnije je u jednim novinama rekao da smo Tijanić i ja najbliži saradnici Jovice Stanišića i da preko NIN i Evrope držimo pod kontrolom medijski prostor, šta god to značilo. Tako se moja reakcija u Kuriru, s obzirom na karakter naših odnosa i situacije, mogla očekivati.
Reč je o teškim uvredama i optužbama, rekli ste da je Vladimir Popović „lik iz krimi romana“, „lik iz psiho romana“, da će ga mafija ubiti kada budu sređivali račune?
– Da li su uvrede ili istina – to ćemo na sudu da dokazujemo, pošto je Popović mene tužio. Neki kažu da me je tužio za podstrekavanje na njegovu likvidaciju. To je glupost, niti mi tako nešto pada na pamet, niti je to istina. A sve druge stvari se mogu sudski utvrditi, pitanje njegovog psihičkog statusa i nelegalnog sticanja novca. To ću, očigledno, morati pred sudom da dokazujem.
HAŠKI TRIBUNAL
Zajednički imenitelj svih ovih optužbi koje izričete Vi i Vladimir Popović je da nema dokaza. A optužba za učešće u ubistvu (Momira Gavrilovića) je ozbiljna stvar?
– To ću da dokazujem na sudu, to nije priča za novine.
Za jedan bosanskohercegovački magazin dali ste znakovitu izjavu u vezi sa ratnim zločinima; konstatovali ste da „uvek nemamo pogodnu atmosferu za otvaranje ovog veoma osetljivog moralnog, emotivnog i političkog pitanja, tako će veliki posao za nove vlasti biti individualizacija odgovornosti za one koji su počinili ratne zločine“. S druge strane, nezvanično Vas optužuju da pripadate antihaškom lobiju?
– Otpočetka sam bio pristalica ideje da Srbija treba da sarađuje sa Haškim tribunalom i da ljudi koji su počinili ratne zločine treba da završe u Hagu, što bi oslobodilo Srbiju kolektivne odgovornosti. Mislim da će se kroz dva,tri meseca pokazati da čitav ovaj posao u saradnji sa Tribunalom bez Ratka Mladića neće biti uspešan. Mi ćemo možda i dobiti, ponavljam, možda, pozitivnu studiju o izvodljivosti ukoliko svi optuženi generali odu u Hag. Ali, pregovore sa EU sigurno nećemo početi bez rešenog problema sa Mladićem. Naše vlasti mogu da odluče i da sarađuju i da ne sarađuju sa Haškim tribunalom, uz, naravno, jasne konsekvence svake od odluka, ali neće moći da malo sarađuju, a malo ne sarađuju.
Prodajete informacije, Vaš bilten V. I. P. je nezaobilazno štivo za strane diplomate i novinare. Da li Vas zbog toga prate priče koje ste pomenuli, optužbe da sarađujete sa obaveštajcima?
– Elementi za priče o nekakvom obaveštajnom radu pojavili su se u Miloševićevo vreme, kada su strane diplomate morale da se oslanjaju na nezavisne izvore, a mi smo tokom rata u Hrvatskoj i Bosni imali tamo dobru dopisničku mrežu i odlazili smo na teren, naše informacije i prognoze bile su tačne i proverene. Na taj način smo postali uticajni kod stranih diplomatskih službi, što ne znači da nas ne kupuju neke obaveštajne službe. Ja to ne znam, mogu samo da pretpostavim. Uz takav posao idu i priče, kao povezan sam sa nekim službama, DB, KOS. Sa Miloševićem nismo imali mnogo problema, stranci su ga ionako tretirali kao diktatora, pa to što bi objavio neki bilten njemu nije moglo ni da pomogne, ni da odmogne, tako da su nas ostavljali na miru, bar do NATO udara. Dosovoj vlasti je, pak, bilo važno šta o njima misle stranci, jer je jedna od njihovih baza bila napolju. Zbog toga ih je povremeno nerviralo nešto što smo objavljivali, pa su podgrejavali priče o tajnim službama.
RAZOČARANJE
Eto nas kod aktuelne vlasti: da li ovaj lični sukob može da se pojednostavi i možemo li da konstatujemo da ste Vi i Vaša kuća bliži Vladi?
– Ne. Privatno sam bio mnogo bliži sa Zoranom Đinđićem, Vojislava Koštunicu niti viđam redovno, niti imam s njim neku specijalnu komunikaciju. Takođe, i ne slažem se s politikom Vlade u tri ključna pitanja: saradnja sa Hagom, Kosovo i državna zajednica Srbije i Crne Gore. U političkom smislu, kada se sve sabere, ne može se reći da ono što se objavljuje u ovom mom izdanju je podrška Vladi Vojislava Koštunice.
Što se tiče atmosfere i otvorenosti za kritičko pisanje o Vladi i iznošenje kritičkih stavova, mogu da kažem sve pozitivno o njoj. Generalno, međutim, mislim da Vlada mora da se suoči sa realnošću i da Srbiju proba da se udene u svet postojeće realnosti i domaće i međunarodne politike. Vlada ima problem što živi u paralelnom svetu svojih fikcija. Mada svi ti ljudi u Vladi, recimo, razumeju realnost i znaju da Kosovo nikada više neće biti deo Srbije, bar ne na način kakav je bio do 1999. To je javno rečeno u Briselu, a iz Vlade stižu odgovori da treba da „preduzmemo akciju i da ne damo Kosovo“. To je neprihvatanje realnosti koje će dovesti do toga da će Kosovo na kraju biti nezavisno, što će priznati ceo svet osim Srbije, a mi ćemo to gledati, nećemo imati nikakve koristi, čak nećemo biti ni partneri u razgovoru…
Kakvo je, zbog toga što ste rekli, raspoloženje stranih diplomata sa kojima se susrećete?
– Postoji izvesno razočaranje, posle uzleta oktobra 2000. i pada Miloševića. Oni imaju druge probleme koji nisu vezani za nas, tako da im je Balkan „rep“ koji bi da skinu sa stola, ali ne uspevaju. Svako odugovlačenje rešavanja kosovskog problema i saradnje sa Hagom znači pojačavanje tog razočaranja. Razgovarao sam sa dosta ljudi u Briselu, oni bi želeli da Srbija i Crna Gora uđu u EU. Oni bi nas hteli u EU, ali moramo i mi nešto da uradimo. A mi ovde sedimo, čekamo i nadamo se da će se oni umoriti i da će nas primiti ovakve kakvi jesmo. Neće.
Bojan Tončić
